„Graju i smeh prekinuli su snajperski hici“

Sunčan dan, neobično miran, izvukao je decu u sarajevskom naselju Sedrenik na ulice. Tog 3. maja 1995. godine, željni igre i druženja s vršnjacima, Amel i Džemil Hodžić izašli su iz kućnog skloništa. Amel je imao 16 godina, Džemil je bio četiri godine mlađi.

„Taj dan je objavljen prekid vatre, neko primirje i jedva smo čekali igrati se vani. Ja sam se igrao s klikerima, a Amel je s prijateljima igrao tenis. Sve je izgledalo gotovo idilično“, priča Džemil za DW.

Seća se da su tog jutra zajedno doručkovali, prepolovili čokoladu koju su imali i sačekali mamu da dođe s posla. Bila je dežurna u Vojnoj bolnici.

Graju i smeh dece prekinula je pucnjava.

„Bilo je toliko bučno, odzvanjalo mi je u ušima. Nastala je panika. Djeca vrište, skaču. Okrenem se i vidim moju prijateljicu, koja drži Amela. Pogođen je u grudni koš, ali je još bio na nogama“, priseća se Džemil.

Otrčao je po majku, koja je pokušavala da reanimira sina. Džemil kaže da je brzo stiglo neko vozilo iz komšiluka i povezlo ih prema Vojnoj bolnici.

„U autu je Amel krkljao. Govorio sam mami da je živ, da neće umrijeti, a ona mi je smireno odgovarala da je to zrak“, kaže Džemil.

Dok su se vozili, Džemil je krvlju uprljan sat skinuo sa Amelove ruke.

„Ne znam zašto sam skinuo taj sat. Možda sam se bojao da će ga neko ukrasti ili sam htio imati uspomenu od brata“, kaže Džemil. Priča i da je po prijemu u bolnicu Amel odmah odvezen na operaciju. Seća se da je ostao u sobi s maminim koleginicama, medicinskim sestrama, čekajući ishod operacije.

„Ušla je jedna sestra i rekla: ’Zove te mama’. Ušao sam u salu, a ona je tako smirena, sa blagim osmjehom rekla da poljubim brata. Bio sam sretan, mislio sam da je spašen, da je operacija uspjela. Međutim, nakon par sekundi je dodala ’poslednji put’. Tada se srušio cijeli moj svijet.“

-pročitajte još: Reforma Dejtona ili beskrajna agonija

Hitac u slepočnicu učenika

Nedžad Subašić je imao trinaest godina kada ga je snajperista pogodio u glavu. Ubijen je 28. decembra 1992. godine u sarajevskom naselju Alipašino polje, kada je sa tetkom i rođacima pokušao da pretrči preko nekadašnje Tetovske ulice.

Dok su se pripremali da pretrče tih dvadesetak metara ulice, po kojoj su stalno pucali, Nedžad je uzeo za ruku svog mlađeg rođaka Harisa.

„Prvo je potrčala mama, jer kao najopasnije je biti prvi, a potom smo mi“, seća se Haris Ibrahimović, koji je tada imao sedam godina.

Često su prolazili tom ulicom koja je stalno bila pod vatrom snajpera, a zaštite na njoj nije bilo. Mesecima kasnije, na tom mestu će biti postavljeni stari autobusi, kako bi zaštitili prelazak građana.

„Čuo sam pucanj. Nisam primijetio da je moja lijeva ruka ostala prazna. Čuo sam da je jedan od građana rekao: ’Ranjeno je dijete’. Ja sam bio već prešao na sigurno, mama se okrenula i počela vrištati. On je ležao u lokvi krvi tačno na polovini te staze. Pogođen je snajperskim hicem u lijevu sljepoočnicu“, seća se Haris.

Zločini bez kazne

Priču o ubistvu rođaka Nedžada, Haris je ispričao nakon što je 2021.godine objavljen video francuskog fotoreportera Filipa Bufona o snajperskom gnezdu u naselju Nedžarići.

Nakon objavljivanja tih snimaka, Tužilaštvo Bosne i Hercegovine je, 21. maja 2021. godine formiralo predmet o video-snimcima snajperskog delovanja u sarajevskom naselju Nedžarići.

„Predmet je formiran odmah nakon što su se na internet-portalima pojavili video-snimci. Biće ispitane sve okolnosti i uloga svih osoba zabeleženih na snimku“, saopšteno je tada iz Tužilaštva BiH.

„Ja sam od tada dva puta dao izjavu istražiteljima Državne agencije za istrage i zaštitu“, kaže Haris.

Snajperi u naselju Nedžarići nisu bili jedini koji su sejali strah među Sarajlijama. Za građane glavnog grada BiH koji su preživeli opsadu, 30 godina kasnije sećanje na snajper sa Jevrejskog groblja, solitera u naselju Grbavica, koje je bilo pod kontrolom Vojske Republike Srpske, naselja Nedžarići, te Špicaste stijene, sa koje se pruža pogled na skoro centar grada, i planine Trebević, i dalje su asocijacija na strah koji su snajperi sejali u opkoljenom gradu.

Presuda za snajperiste nema

Irma je imala 11 godina, 20. marta 1993. ubio ju je geler granate koja je pala među zgrade gde su se igrala deca.

„Moja Irma je izašla ispred haustora kako bi se igrala sa drugaricama. Njihovu igru prekinula je granata, a Irmi je geler presjekao arteriju. Odmah je prevezena u bolnicu, ali nije preživjela. Od tada je prošlo gotovo 30 godina, ali bol za njom ne prestaje“, kaže njen otac Fikret Grabovica.

Fikret koji je sada predsednik Udruženja roditelja ubijene dece Sarajeva, kaže da su deca tokom opsade sistemski ubijana.

„Na nekim lokacijama je, u jednom trenu, ubijeno po petero, šestero, sedmero djece. Meni je to strašno, tužno, tragično… Posebno mi je strašno da je neko gledao kroz nišan i smogao snage ispaliti metak u dijete od dvije ili pet godina“, navodi Grabovica.

Nijedna individualna optužnica protiv snajperista nije podignuta ni pred Sudom u Hagu, ni pred pravosudnim institucijama u Bosni i Hercegovini.

Haški sud je, zbog kršenja zakona i običaja ratovanja i zločina protiv čovečnosti, kao i zbog kampanje granatiranja i snajperskog delovanja protiv civilnog stanovništva Sarajeva, Stanislava Galića osudio na doživotni zatvor. Dragomir Milošević osuđen je na 29 godina zatvora.

Grabovica kaže da je od 1.601 ubijenog deteta, svako deseto ubijeno snajperskim metkom.

„Roditelji su godinama iščekivali da zločinci i oni koji su odgovorni za ubistva dece tokom opsade Sarajeva budu kažnjeni. Međutim, to je izostalo i roditelje to jako boli“, dodaje on.

Lider bosanskih Srba Radovan Karadžić, kao i ratni komandant Vojske RS Ratko Mladić osuđeni su pred Sudom u Hagu na kazne doživotnog zatvora, između ostalog, i za zločine počinjene u Sarajevu.

Opsada Sarajeva počela je 5. aprila 1992. godine, a okončana je 29. februara 1996. godine. Trajala je 1.425 dana. Tokom opsade poginuo je 11.541 građanin Sarajeva, među njima 1.601 dete.

Potraga za fotografijom brata

Dvadesetak godina nakon što mu je ubijen brat, Džemil Hodžić je uspešan video-montažer koji već više od deset godina živi u katarskoj Dohi. Pokrenuo je međunarodni projekt „Aleja snajpera“, prema zloglasnoj, jednoj od glavnih ulica u Sarajevu, ulici Zmaja od Bosne. Prvobitno je tražio od bratovih prijatelja i komšija, da mu, ukoliko imaju, pošalju fotografiju brata.

„Nemam gotovo nijednu Amelovu fotografiju. Nemam fotografije naših druženja, rođendanskih proslava, sve ono što svako dijete kasnije čuva kao vrijednu uspomenu“, kaže Džemil.

Nakon 26 godina, dobio je fotografiju na kojoj je sa bratom, godinu dana pre početka opsade Sarajeva.

„Zadnje tri godine sam više plakao nego u prethodnih 24. Nešto je kuljalo, možda krivnja, jer ja nisam plakao ni kada je pogođen Amel, nisam plakao ni na dženazi“, seća se Džemil.

U potrazi za fotografijama ubijenog brata, Sarajlija Džemil Hodžić prikupio je oko 1.200 fotografija nastalih u opkoljenom Sarajevu. Slike ubijene dece, prepunih bolnica, bežanja od snajpera. Život Sarajlija tokom opsade, sažet je, za sada, u oko 90 galerija.

Među prvima koji su mu se javili bio je fotoreporter Derek Hadson, koji mu je poslao tridesetak fotografija. Teško je reći koja je snažnija. Tada je krenulo. Počeli su da se javljaju fotoreporteri iz čitavog sveta, koji su bili svedoci tragedije Sarajlija.

Projekat „Snajperska aleja“, kaže Hodžić, sada nije samo sećanje na njegovog brata. Posvećen je svoj deci kojima su meci i geleri prekinuli detinjstvo.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.