Govori li neko bambaru? | Izbor iz štampe | DW | 02.11.2012
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Izbor iz štampe

Govori li neko bambaru?

Svet se brani od terorizma na Hindukušu, a uskoro će izgleda i na obroncima Ahagara. Sve izvesnija je vojna intervencija na severu Malija, a nemačka štampa upozorava da se u nju ne sme srljati.

Ministar spoljnih poslova Nemačke Gido Vestervele upravo boravi u kriznom regionu gde je obećao podršku u rešavanju sukoba i rekao da teroristi ne smeju imati utočište u Maliju. Nemačka će poslati vojne stručnjake koji će obučavati borbene trupe te države, ali sama neće poslati vojnike Bundesvera. Levičarski Junge velt je Vestervelea, zbog posete severu Afrike, ironično nazvao „pustinjskom lisicom“, aludirajući na čuvenog Ervina Romela, Hitlerovog generala koji je vodio nacističke trupe u tom regionu. Savet bezbednosti već je dao zeleno svetlo za vojnu misiju u Maliju. Poslednjih dana se zemlje Afričke unije i najveće svetske sile užurbano savetuju, ali je sve izvesnije da će sever Malija biti osma oblast Afrike u koju će stići međunarodni vojnici. U prethodnih sedam misija se Plavi šlemovi nisu proslavili – u Darfur je poslato čak 26.000 vojnika, ali tamo i dalje vlada status kvo.

Vestervele u Maliju

Vestervele u Maliju

Za razliku od etničkih sukoba koje su do sada imali da rešavaju, Ujedinjene nacije će se na severu Malija sresti sa terorističkim grupama među kojima su pojedine odlično povezane sa Al Kaidom Magreba. Nakon vojnog puča pre šest meseci, teroristi su iskoristili pometnju da odseku sever Malija od ostatka zemlje, proglase nezavisnost i uspostave šerijat. Oblast se kolokvijalno sve češće naziva „Afrikanistan“ i smatra novim pribežištem terorista. Da stvari budu komplikovanije, na severu Malija deluju i naoružane grupe Tuarega, pustinjskog naroda koji decenijama žudi za sopstvenom državom.

Zlodela postala svakodnevica

„Islamisti imaju uticaj jer u opštem beznađu nude pravni sistem – pa makar to bio i šerijat“, piše u svom komentaru Noje osnabriker cajtung. „Stoga je važno da međunarodna zajednica ima spreman politički cilj koji će ponuditi ljudima i to pre nego što pošalje vojsku. (...) Ali ministar Vestervele nije otišao u region kao vojni izviđač. Kapaciteti Bundesvera su rastegnuti do pucanja, vojnike će u Mali morati da pošalju drugi. Na prvom mestu Alžir neće moći da se izvuče od slanja trupa. Ovoj zemlji je, kao severnom susedu, u interesu da Mali bude stabilan. Uz to, Alžir ima najveću armiju u regionu, a na licu mesta najsposobniju tajnu službu. Alžir ima i iskustva u borbi protiv terorizma – i to u sopstvenoj zemlji.“

Merkiše odercajtung počinje svoj komentar nizom ilustracija: „Bičevanje, kamenovanje i odsecanje delova tela – ta islamistička zlodela su postala svakodnevica na severu Malija. Stručnjaci se pribojavaju da će ta oblast nalikovati Somaliji ili bivšem Avganistanu. Šlag na tortu je značajka ‘Afrikanistan'.“ Dalje se pominje očajno zaostala i nemoćna vojska Malija i hvali evropski plan da međunarodna zajednica pre svega pruži vojnu obuku. „Samo tako se može postići dugoročna stabilnost. Odlučujuće je ne ići grlom u jagode. Šta se desi ako se tako krene, lepo možemo da vidimo u Kandaharu ili na Hindukušu.“

Vojna konferencija u Maliju

Vojna konferencija u Maliju

„Sever Malija postaje oaza za islamske fundamentaliste. Da li se to nas uopšte tiče?“, pita se komentator Štutgarter nahrihtena i odmah daje jasan odgovor: „Da. Nemački vojnici već godinama ginu u borbi protiv jedne druge oaze terorizma – one u Avganistanu. Dakle političari moraju da reaguju. Ali bilo bi pogubno da Zapad ponovo bez jasnog plana upadne u trajni iscrpljujući konflikt. Neprikladno je srljati u vojnu intervenciju samo kako bi se gradio diplomatski imidž.“

Pomoć u obuci vojske

Tagesšpigel upravo to prebacuje kancelarki Angeli Merkel – ona sada obećava pomoć u obuci vojske Malija kako bi pokrila činjenicu da je Nemačka bila protiv intervencije u Libiji. „Merkelova ne može da se pohvali poznavanjem regiona, a ni realnom procenom. Nekoliko stotina vojnih trenera ne mogu da zaustave katastrofu. Na kraju krajeva, vlada Malija više nema kontrolu nad pojasom veličine Francuske; ta ista vlada ima armiju koja je možda ponosna, ali je malobrojna – najviše 6.000 do 7.000 ljudi; i radi se o regionu u kojem se ne govori ni francuski – što bi već bilo dovoljno teško za nemačke oficire; tamo se govori bambara. Nikad čuli? Eto, o tome se radi.“

Pripremio: Nemanja Rujević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

Reklama