Godinu dana na radu u Irskoj | Mozaik | DW | 01.11.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Gastarbajteri

Godinu dana na radu u Irskoj

Mnogi ovih godina odlaze na rad inostranstvo, s namerom da se nikada ne vrate u domovinu. Bračni par s kojim smo razgovarali proveo je godinu dana u Irskoj, i priča o svojim iskustvima i drugim destinacjama za odlazak.

Stanica u Osijeku

Stanica u Osijeku

„To je jedno jako, jako dobro iskustvo. Uz činjenicu da sam nešto zaradio, stekao sam nešto što je puno vrednije: izgubio sam strah od egzistencijalnih problema. Jer sad znam da mogu da otići bilo gde i tamo živeti i raditi. Više mi niko ovde ne može reći  - ako ti nećeš, ima ko će raditi za minimalac. Naučio sam da cenim svoje vreme i svoj rad. Više me ne brine šta ću raditi ako izgubim posao, propadne firma ili dam otkaz. To je ogroman teret koji mi je pao s leđa. To je oslobađanje od egzistencijalnog straha u kojem živi većina hrvatskih građana, zato bih svakom preporučio da ode i isproba svoje sposobnosti. Da svi imamo to iskustvo, onda bi i ovde bilo puno drugačije."

Tim rečima je započeo svoju priču Eduard Soudil, debelo zagazio u četrdesete godine života, što ga nije sprečilo da jednog jutra da otkaz na poslu i ode u Irsku.

Eduard Soudil

Eduard Soudil

Posle 20 godina u novinarstvu, frustriran stresnim poslom, niskom platom i iscrpljujućim radnim ritmom, odlučio je započeti „novi život". Naravno, kao i u većini dobrih odluka u životu i njegovoj je kumovala žena.

Odlazak u nepoznato

„Ono što je bilo vrlo bitno da donesem odluku je što je moja tadašnja devojka i danas supruga, ostala bez posla pa smo jedan dan seli i porazgovarali. Mnogo prijatelja nam je bilo već u Irskoj. U kontaktu s njima smo dobili informacije da se tamo može zaraditi tri do četiri puta više nego ovde. Veliki je to bio korak, velika odluka. Ostavljaš stare roditelje, prijatelje, svoj način života i svestan si da ideš u nepoznato i da će ti se život sasvim promeniti. Iskreno, odluka nije bila nimalo laka", priseća se Eduard prelomnog trenutka. 

Nezadovoljan poslom, primanjima i frustriran hrvatskim okolnostima koje su svima dobro poznate, upušta se u pečalbu. Nikada nije ni razmatrao da ode u Dablin ili Kork gde živi najveća hrvatska „enklava" u toj zemlji. 

Leterkeni skoro kao Đakovo 

„Imali smo sreću što nismo otišli u Dablin, otišli smo u Leterkeni koji je skroz na severu i mali je gradić. Veličine Đakova, ali puno urbaniji i neću reći lepši, jer nema meni ništa lepše od ovoga ovde. Ja sam 'napredovao' u nekoliko dana od urednika do domara. Radio sam za agenciju koja iznajmljuje stanove i kuće i mogu samo reći da sam tamo bio vrhunski cenjen, poštovan i plaćen za posao koji sam radio", kaže Eduard.

Odmah po dolasku mu je bilo ponuđeno da radi četiri sata dnevno, ali je tu mogućnost odbio od početka jer je posao i bolja plata bio motiv zbog kojeg je otišao iz domovine. Kako sam kaže, posao mu nije bio zahtevan, a na njegovu radnu etiku i kvalitet obavljenog posla nikada nije imao pritužbe.

„Zadnjih četiri ili pet meseci radio sam još jedan posao jer sam shvatio da mogu još zaraditi 40-tak evra dnevno, a novac je dobrodošao. Lako je kada posla ima i kada se prema vama korektno odnose." Dodaje i kako je hrvatski pasoš i svojevrsna preporuka za posao, jer su hrvatski građani cenjeni radnici na glasu kao vredni i odgovorni.

Neverovatan osećaj da te poštuju 

„Kada smo odlazili nismo rekli: 'Nećemo se nikad više vratiti u Hrvatsku'. Otišli smo da vidimoi kako je i nešto zaraditi. Pokriti dugove koje smo imali ovde. Imali smo neplaćenih računa, opomene za parkiranje, struju... Sve dugove koje smo neminovno nagomilali u Hrvatskoj vratili smo za tri meseca i još kupili i automobil."

Dablin

Dablin

Život u Irskoj opisuje kao izuzetno ugodan i lep. Osnovno poštovanje procedura koje se moraju obaviti da bi primali platu je sva birokratija s kojom se susretao. No, nikad se nije dogodilo da na šalteru „fali papir". Kako sam kaže, čovek iz Hrvatske oseti svojevrstan kulturološki šok kada ga u banci dočekaju kao najboljeg prijatelja, iako je potpuni stranac tek sišao s aviona.

„S 19 godina sam se počeo baviti novinarstvom, bio sam svestan da se ne mogu tamo baviti tim poslom, ali sam živio u uverenju da ne znam ništa drugo raditi. Ono što je bio moj hobi dok sam bio novinar, to nekakvo drvodjelstvo, obrada metala, rad sa strujom... To sam naučio iz preke potrebe da ne moram plaćati majstore i sasvim mi je bilo dovoljno da se snađem. Daleko od toga da sam bio vrhunski majstor, ali sam shvatio da znam raditi puno drugih stvari", kaže Soudil.

Dobro je i tu, ali torba je spremna

Kaže i da ga tamo niko nikada nije pitao koju je školu završio i kakav „papir" ima. „Ovde ti je bitno da li imaš diplomu, tamo je bitno da li hoćeš raditi. Poslodavac je spreman uložiti u tebe da te obuči o svom trošku i daje ti priliku prema tvojim sposobnostima. Za godinu dana me niko nije pitao za diplomu, izvod iz matične knjige rođenih i potvrdu o nekažnjavanju", priča Eduard.

Po povratku u Hrvatsku se dobro snašao i u domovini. Radi bolje plaćen posao s kojim je zadovoljan, a kako kaže, ako ikad „zaškripi", u Irskoj ga čeka posao. Iako u slučaju da ga nevolja pritisne, priznaje da bi ovaj put otišao negde bliže. „Irska je odlična, ali ima jednu manu – daleko je. Onaj ko radi u Minhenu može skoro svaki vikend provesti u Oseku, a to je velika stvar kada pritisne nostalgija", kaže.

„Kod kuće je ipak najlepše"

Njegova tadašnja devojka, danas supruga Lea Soudil, ima malo drugačiju životnu priču: rođena je u Nemačkoj, živela je u Londonu i rad u stranoj zemlji nije joj nepoznanica.

Lea Soudil

Lea Soudil

„Posao sam pronašla odmah. Prvo sam radila kao sobarica, a kako su videli da znam nekoliko stranih jezika, prebacili su me na recepciju", kaže Lea.

Usprkos nostalgiji, ni ona ne žali što se upustila u to iskustvo. Jer kako kaže, probala je stotinu stvari koje nije imala u životu priliku probati, videti, pojesti...

„Za moje tri nedeljne plate smo kupili Mini Cooper, polovnog doduše, ali to se u Hrvatskoj ne može ni u ludilu. Velike su razlike u životu ovde i tamo, ali kad se sve stavi na papir, kod kuće je ipak najlepše."

Odlazak je bio promišljen, ali povratak dosta impulsivan. Odlučili su se u jednom danu. Deca, iako već odrasla, su joj ostala u Hrvatskoj, nedostajala joj je kuća jer kao podstanar nije mogla „zakucati niti ekser gde želi”. Lein mačak je bio u „ilegali” svo vreme, jer stanodavac nije dozvoljavao kućne ljubimce. O poznatim irskim meteorološkim prilikama je već puno rečeno. „Razloga za ostanak je bilo isto toliko kao i razloga za povratak, ali ovi drugi su ipak prevagnuli”, kaže.

Sad se ide u Maltu, Gibraltar... 

Irska je vrlo socijalna država, od dečjih dodataka do rada na pola radnog vremena i kad država onda sufinansira primanja do visine garantovanog minimalca.

No, uprkos svim dobrim stranama, sve manje je privlačna iz dva razloga: visoki troškovi stanovanja i klima. Sad su "hit” Malta i Gibraltar gde slični može zaraditi, ali uz mnogo niže stanarine i sunčanije vreme. Ovakve informacije se brzo šire među „pticama selicama" kojih je u Hrvatskoj sve više – ljudi koji odlaze na godinu ili dve kako bi rešili finansijske probleme koji tište većinu građana. Ali se ipak vraćaju.

„Svako bi trebalo na neko vreme da ode odavde, zbog sebe barem. Malo proširiti horizonte, videti kako stvari funkcionišu negde drugde i obogatiti svoja iskustva. No, ipak je najlepše vratit se”, kaže Lea.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM