Godine istog i zapisi viđenog | Mozaik | DW | 01.08.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

književnost

Godine istog i zapisi viđenog

„Nikada nisam glasno ni u sebi rekao: Ovde mi je dom. Istina, više ni za onu belocrkvansku kuću ne kažem da je moja“, kaže za DW pisac Drgan Aleksić koji živi u Ohaju. Priče iz njegove nove zbirke objavljivane su na DW.

DW: U novoj zbirci priča „Crni muški bicikl marke 'Partizan' made in Yugoslavia“ postoje, grubo rečeno, dva sveta – lokalno detinjstvo sa galerijom likova koji su nam odnekud poznati i američka poprilično devastirana sadašnjost. Šta je inspirativnije, sećanje ili trenutno okruženje?

Dragan Aleksić: Američke priče su zapis viđenog. Ono što sam čuo. Već poduže sam oko sa strane. Godinama sam posmatrao ovo što me okružuje, razgovarao sa ljudima, slušao raznorazne ispovesti, pa u poslednjih nekoliko godina nešto od toga pretočio u priče „Ohio Blues“, „Američki Tattoo“, „Dan sećanja“, „Princeza Elethia“… Ove druge priče su zreli osvrt na detinjstvo, prošlost, bližu ili dalju, moga grada („1919“, „42/43“, „Folksdojčerovo srce“…), prošlost bivše države. U zbirci su priče, jedne i druge, izmešane, jer su tako nastajale. Čitaoci se susreću sa raznim likovima, vremenima, državama – naizmenično.

Kako si stigao u Ameriku? Da li si dovoljno dugo tu da kažeš – ovde sam kod kuće!

Sticajem sretnih okolnosti stigli smo ovde u proleće 2006. Prvih godina je bilo otkrivanje, upoznavanje, prilagođavanje. Posle su došle godine istog. Moram da priznam da nikada nisam glasno, a ni u sebi rekao: „Ovde mi je dom, ovo je moja kuća. Tu mi je sve.“ Istina, više ni za onu belocrkvansku kuću ne kažem da je moja. Govorim da je to kuća mojih sinova. Ima ona Arsenova: „Sad sam na pustoj zemlji/nemir je u duši/kiša lije i lije/moja se kuća ruši.“

Pišeš na srpskom. Zašto ne engleski?

Govorim srpski, a pišem na srpskohrvatskom. U našoj se kući govori srpski sa primesama hrvatskog – žena mi je sa Korduna, iz mešovitog srpsko-hrvatskog braka; ja sam pak srpsko-rumunska kombinacija iz Banata. Pišem na srpskohrvatskom jer sam taj jezik učio u školi. To je moj književni jezik. A sve što napišem na tom jeziku – mogu da pročitaju i razumeju oni koji danas govore hrvatski, bošnjački, crnogorski i srpski. Dovoljno.

Šta je za tebe iz te perspektive Srbija? Koliko si preko društvenih mreža priključen na digitalnu stvarnost srpskog jezika?

Često pogledam kulturne stranice nekih novina iz Srbije, kao i par književnih časopisa. Ali, pogledam i Sarajevske sveske, Radio Gornji Grad – Zagreb, Novosti,  Booksa...

U Nemačkoj su ti objavili dve knjige, o čemu mogu samo sanjati i neki u Srbiji mnogo poznatiji pisci. Kako je do toga došlo?

Ima onaj stih Duška Trifunovića: „Imao si ludu sreću da si bolji.“ Ja nisam bolji ali jesam imao puno sreće. U Nemačkoj su objavljene dve moje knjige. Obe su imale jako dobre prikaze, kritike i zato sam dobio pozive da posetim Nemačku, Švajcarsku i Italiju (Tirol). Takođe, bio sam mesec dana u Lihtenštajnu kao Artist-in-Residence. O knjigama „Vorvorgestern“ i „Zwischen Nera und Karasch“ pisali su: Ilma Rakusa, Jan Volker Rӧhner, Jӧrg Plath, Judit Leister, Andrej Klahn, Gregor Dotzauer, Bettina Hartz, Katharina Dӧbler, Martin Sander, Joel Fokke, Frank Riedel, Lothar Struck, Karl-Markus Gauss, a Peter Handke je o knjizi „Vorvorgestern“ pisao u svojoj knjizi „Tage und Werke“.

Imao sam i tu sreću da su knjige objavljene kod poznatog berlinskog izdavača „Matthes und Seitz“. Vlasnik Andreas Rӧtzer je stvorio jednu agilnu, modernu i nagrađivanu izdavačku kucu čije se knjige svakog meseca nalaze na listi bestselera. Barem 2-3 knjige su na listi od 10 koje preporučuje višečlani stručni žiri. Sećam se da su moje knjige prodavane u Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji. Takođe, imao sam sreće da su neke moje priče objavili poznati književni časopisi. Berlinski „Sinn und Form“ je objavio dve priče, frankfurtski „Glanz und Elend“ jednu, a „Schreibheft“ iz Esena tridesetak u dva broja. Septembra će „Lichtungen“ iz Graca da objavi priču „Poljubac na staklu“ (prevod Maša Dabić).

Veliku zahvalnost dugujem Žarku Radakoviću koji je za „Schreibheft“ 2008. pripremio tekst „Die tragische Intensitӓt Europas“. Radaković je sa Peterom Handkeom razgovarao o knjigama srpskih pisaca koje je on pročitao, što na nemačkom, što na srpskom (koji Handke dobro govori). U tom broju časopisa objavljeno je dvadeset mojih kratkih priča u prevodu Mirjane i Klausa Wittmann. Te moje priče je pročitala književnica Esther Kinsky i u jednom od narednih brojeva „Schreibhefta“, uz jedan svoj tekst, objavljeno je još deset priča iz knjige „Nakjuče“. Priče su preporučene Andreasu Rӧtzeru i tako je došlo do toga da dve moje knjige budu objavljene u Nemačkoj.

Da li se sa Trampom nešto promenilo u tvom životu?

Nije. Već mesecima traje jedna vrsta TV-cirkusa i to me je još više udaljilo i od najmanje pomisli da politici posvetim i delić nekog mog interesovanja, deo slobodnog vremena.

Ostaješ li u Americi? Razmišljaš li o povratku?

Stariji sin je prošle godine upisao fakultet u Nemačkoj, u Manhajmu. To će da uradi i mlađi sledećeg leta. Stariji studira elektrotehniku i pokazuje interes za mašinski inženjering; mlađeg zanima samo košarka, pa se nadamo da će da pronađe neki košarkaški klub u Nemačkoj (ako neko zna nekog trenera, prva, druga, treća liga, nije važno, neka nam javi) i upiše neki fakultet. Znači, sa sinovima, i mi se vraćamo u Evropu. Što narod kaže: „Čovek snuje a Bog odlučuje“. Videćemo kako će biti u leto 2018.

Šta je sledeće što ćeš napisati?

Voleo bih da završim roman i sledećeg proleća ga objavim kod beogradskog izdavača „Albatros plus“ koji je pre dva meseca objavio zbirku kratkih priča „Crni muški bicikl marke 'Partizan' made in Yugoslavia“.

Iz te zbirke priča, ti si na DW objavio dvadesetak. To je bio veliki podsticaj za mene. Uvek sam sa nestrpljenjem iščekivao objavljivanje nove priče. Zanimala me oprema priče, koja fotografija će da ide uz tekst. Voleo bih da se nastavi naša saradnja. Ako ne pre, bilo bi lepo kada bi se početkom decembra objavila priča „Božidar (Božićna priča)“.

Šta čitaš?

Uvek čitam po nekoliko knjiga. Mislim da to i drugi pisci rade. Sada čitam ove knjige: Zoran Pešić Sigma – „Strovalija“, Žoze Saramago – „Male uspomene“, upravo završio: Bohumil Hrabal – „Gradić gde je vreme stalo“ i započinjem: Peter Handke – „Užas praznine“ koju sam pronašao u elektronskom izdanju.

Da li si stvarno imao bicikl marke „Partizan“?

Da. Otac je imao takav. Kada smo se preselili na drugi kraj grada, pošto je pijac bio daleko, kupljen je za majku plavi ženski bicikl, isto marke „Partizan“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM