Godišnjica Varšavskog ustanka

Alfred Lapis imao je 15 godina kada je stupio u Zemaljsku armiju kako bi se borio protiv nacističke okupacije u bici u kojoj je poginulo 200 hiljada civila, a veći deo Varšave razoren. Danas se hvali granatama koje je dobio kao oružje, ali tokom ustanka poljska armija bila je, kao i on, loše naoružana i inferiorna u odnosu na nemačke snage.

Pričajući o ratnim doživljajima na klupi u parku u Varšavi skida sat i pokazuje ožiljak od nemačkog metka. Na primedbu jednog od okupljenih da ne bi imao hrabosti da učestvuje u ustanku, Lapis odgovara:

Mnogi se nisu vratili

„Imali biste hrabrosti da ste videli sve to. Da ste videli toliko mrtvih prijatelja. I porodica. Kada vidite toliko leševa ne razmišljate više o sopstvenom životu“. Lapis se bio sakrio u neko žbunje, nameravajući da granatu baci na grupu nemačkih vojnika. Međutim, odale su ga mrvice hleba koje su ostavile izbeglice iz Varšave i gladni golubovi koji su napravili buku i privukli pažnju Nemaca.

Lapis je ranjen kada je počeo da beži, ali kaže da je ipak dobro prošao: „Bile su to strašne borbe. Mnogi se nisu vratili“, seća se.

Borbe su trajale od 1. avgusta do 2. oktobra 1944. godine i u njima je poginulo oko 18 hiljada pripadnika poljskog pokreta otpora. Poljska vlada u izbeglištvu očekivala je da će Crvena armija, koja je napredovala ka Varšavi, pomoći Poljacima da oslobode grad. Međutim, njeni vojnici stali su u predgrađima Varšave i omogućili nacistima da surovo uguše ustanak.

Sa druge obale Visle

Ježi Zenon Kovalski, 83, ocenjuje potez Moskve kao „nož u leđa“, jer su pripadnici Crvene armije borbe posmatrali sa druge obale Visle. Poljski istoričari tvrde da je u interesu Moskve bilo da Nemci pobiju eventualne buduće protivnike komunističkoj vladi. Kovalski je stupio u Zemaljsku armiju, to su bili poljski vojnici koji su se borili u domovini, za razliku od onih koji su se protiv nacista borili u sastavu savezničkih snaga, 1943. godine. Bio je u 2. jurišnom bataljonu, a njegova četa, naoružana sa dva pištolja, krila se u barakama i noću tragala po baštama za krompirom i repom.

Kovalski, koji danas živi u Londonu, se seća: „Kada je ustanak počeo, to je bilo ono što smo želeli. On se pripremao od 1939. godine. Prvih dana vladao je haos. Nemci nisu znali šta se dešava, a ni mi nismo znali. Nisu očekivali takav bes – ljudima je toliko bilo dosta svega da su samo želeli osvetu“, kaže Kovalski i dodaje:

„Nadali smo se u pomoć sa Istoka, ali Istok je stao…Mislili smo da će Crvena armija biti oduševljena (ustankom)“.

Znaju šta su učinili

Kovalski kaže da se posle rata Nemačka izvinila za počinjene zločine i da su njeni političari položili vence na spomenike žrtvama i priznali mračnu prošlost. Međutim, Rusi još nisu preuzeli punu odgovornost za streljanje oko četiri hiljade poljskih oficira u Katinskoj šumi ili pasivnost tokom Varšavskog ustanka.

„Čak i danas Putin se plaši“, kaže Lapis imajući u vidu nelagodnost bivšeg ruskog predsednika i sadašnjeg premijera u vezi sa rusko-poljskim odnosima.

Putin bi trebalo u septembru da prisustvuje obeležavanju 70. godišnjice početka Drugog svetskog rata i jedan poljski list je pisao da se sa istoričarima priprema kako da odgovori na eventualne poljske kritike u vezi sa ponašanjem Rusije u Poljskoj tokom rata. „Znaju šta su učinili“, kaže Lapis.

Prema mišljenju kritičara ustanak je bio strateška greška, odluka je donesena brzopleto i nije se vodilo računa o tome da su Poljaci bili u manjini i loše naoružani. Lapis ne deli to mišljenje i kaže:“Zahvaljujući toj strateškoj grešci danas je naša sloboda garantovana“.

dpa/nb/zbs