Gitara i pendrek | Mozaik | DW | 06.03.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Gitara i pendrek

Elvin Li je svirao 1969. na Vudstoku, ali i 1983. u Sarajevu. Ta svirka na ledu Zetre bila je jedna od najbizarnijih koje sam doživeo. A tu je proradio i jedan pendrek koji ostavlja bolne uspomene.

Alvin Li i legendarna gitara

Alvin Li i legendarna gitara

Taj čovek je imao poluakustičnu gitaru Gipson ES-335, crvenu, sa hipijevskim simbolom mira na rezonantnoj kutiji. Ono „ES“ u imenu je skraćeno od oznake „Electric Spanish“. Gitara je od 1958. postala omiljena u krugovima džezera i bluzera jer je spajala prednosti dva sveta – toplinu akustičnog instrumenta i tvrdu preciznost električne gitare sa niskom povratnom spregom.

Brzoprsti Li

Čoveku sa crvenom gitarom svetska slava se nasmešila kada je 17. avgusta 1969. sa svojom grupom Ten Years After nastupio na Vudstoku. Zvao se Elvin Li. Ustvari Alvin, ali mi smo ga osamdesetih proglasili Elvinom, pa ću ga sa pobosančenim imenom progurati kroz ovaj tekst.

Na festivalu na kojem je zvanično rođen mit o američkoj i svetskoj kontrakulturnoj naciji, o „drugoj Americi“, imao je skoro 25 godina. Engleski gitarista rođen u Notingemu otprašio je desetominutnu stvar „I’m Going Home“.

Tvrdi i manični bluz-rok, ritam koji je najsličniji kloparanju voza i redukovani tekst koji se sastoji od ponavljanja fraze „Idem kući, da, idem kući, dušo“, govori o radosti povratka svojoj ljubljenoj. O radosti povratka čoveka na mesto koje je njegovo. Elvin Li je posle Vudstoka dobio titulu najbržeg gitariste sveta – a to je bila epoha u kojoj su apsolutni heroji publike bili upravo gitaristi.

Te 1969. sam pošao u školu u jednoj bosanskoj varošici. Nisam ništa znao o brzoprstom Elvinu koji se u stvarnosti zvao Grejem Entoni Barns. Moje interesovanje za tu vrstu muzike probudiće se naglo sedam ili osam godina kasnije u tuzlanskoj gimnaziji. A živu svirku zapadnih bendova doživeću kao student novinarstva početkom osamdesetih u Sarajevu, koje se tada iz tvrde socijalističke larve pretvaralo u olimpijskog leptira.

Placebo sloboda

Jedan od najbezbolnijih surogata slobode bila je muzika. Ako neki zapadni bendovi sviraju pred masom domaćih čupavih omladinaca, onda je to dokaz da ta zemlja na neki način pripada svetu od kojeg ga deli mnogo šta, pre svega ideologija.

Januar 1983. u Sarajevu je bio poslovično hladan. To znači da sam na sebi imao zimsku opremu – gojzerice, farmerke kupljene kod švercera, šareni „hipi“ džemper koji  je po mojem nacrtu isplela sestra i plavu zimsku jaknu. Nisam nosio kapu – griva koja mi je u kovrdžama padala na leđa mogla je da posluži i kao kapa i kao šal.

Uputio sam se peške sa brda iznad Skenderije prema Zetri – novosagrađenoj olimpijskoj dvorani, čije ime je, prema nagađanjima tadašnjih medija, u stvari bilo skraćenica od „Zelena transverzala“. Pošto je zelena bila tradicionalna islamska boja u Bosni, već su se pričali vicevi o tome. Ali to niko nije ozbiljno shvatao. Pa ni Vojislav Šešelj koji je tada još uvek bio sarajevski marksista.

Ulazak u Zetru

Zetra je nazvana „ultramodernom“ i slavljena kao još jedno dostignuće socijalističke avangardne arhitekture. Sve je to bilo lepo i dobro. Ali to nije bila koncertna sala.

Kada sam te srede 26. januara 1983. stupio u dvoranu bio sam iznenađen potpunim odsustvom koncertne atmosfere. Preusmerili su nas na tribine. Led je bio i dalje otkriven, na njemu su hokejaši upravo završavali trening. Bina je zauzela deo jedne tribine i leda. Na takvom koncertu nisam bio ni pre ni posle te večeri.

Na tribinama se skupilo dosta ljudi. Bilo je smešno pogledati to more čupavih glava na sedištima iznad leda, na kojem biste pre očekivali zimsku bajku nego rok koncert.

Ta će se bajka doduše desiti na istom tom mestu godinu dana kasnije kada će olimpijski plesači na ledu  Džejn Torvil i Kristofer Din uz Ravelov Bolero u svojih pet minuta večnosti dostići onu magiju kojoj teži svaka umetnost. Ali ovo veče nije bilo u kosmičkom planu velikih događaja. Pre će ostati u hronikama bizarnih nesporazuma.

Kristofer Din i Džejn Torvil klizali su u Zetri i 2014, tačno 30 godina otkako su osvojili zlato na Olimspijskim igrama u Sarajevu

Kristofer Din i Džejn Torvil klizali su u Zetri i 2014, tačno 30 godina otkako su osvojili zlato na Olimspijskim igrama u Sarajevu

Svetlo je u dvorani ostalo upaljeno. Pušenje je bilo zabranjeno. Elvin Li prvo nije hteo da počne sa svirkom. Onda je ipak uzeo gitaru. Sarajevska publika, izuzetno osetljiva na prevare svake vrste, počela je da negoduje. Poleteli su upaljači i poneka flaša. Negodovanje nije bilo upućeno slavnom gitaristi već priglupim organizatorima koji su od koncerta napravili jedinstveni propali eksperiment.

U ritmu pendreka

A onda je Elvin Li zasvirao „I’m Going Home“. Ta gitara nas je pronašla. Prozvala nas je. Taj ritam je nadjačao bes zbog ledene površine koja nas je delila od bine.

Jedan čovek je uz ovacije hiljada nezadovoljnika preskočio ogradu, trčao je i padao na ledu. Pa još jedan i još jedan. Elvin Li nas je između dva rifa pozvao rukom na led. Za ljudima su trčali momci iz obezbeđenja i socijalistički milicioneri, posrćući i psujući. Šapke sa petokrakama su kao pakovi klizile ledom. Urnebesni performans koji će mi donekle nadoknaditi pokvareni ćef.

I ja sam preskočio ogradu. Trčanje po ledu je bilo komplikovanije nego što sam mislio. Cilj mi je bio da dođem do bine. Sa strane mi se približavao narodni milicioner nesigurno balansirajući na svojim dobro očišćenim cipelama. Uspeo sam da ga eskiviram. On je u padu pendrekom dohvatio moja leđa. Bol se stopio sa ekstatičnim vriskom Elvina Lija – kući, idem kući, bejbi. Preskočio sam ogradu i umešao se u masu, da me drugovi ne bi izdvojili. Leđa su bridela tupim, podmuklim žmarcima.

Te noći sam u hladnom klozetu studentske sobice pogledao leđa. U ogledalu se pod škiljavim svetlom ukazao debeli dijagonalni trag koji se iz purpurne lagano prelivao u ljubičastu boju. „E pa, hvala ti, Elvine. Eto, i ja sam stigao kući.“

Gavro i Juraja

Naknadno mogu reći da je Elvin Li svirao dobro, ali je sve ostalo bilo katastrofa. Tih godina bilo je i mnogo boljih i mnogo gorih nastupa u Sarajevu. Britanski bend Wishbone Ash čiju sam muziku voleo slušati kada u blizini nije bilo nikoga, u kišna popodneva, priredili su u velikoj dvorani Skenderije jednu od najboljih svirki kojima sam prisustvovao. Tog četvrtka, dvadeset i prvog oktobarskog dana 1982, engleski muzičari su zvučali bolje nego na odličnim albumima koje sam imao u svojoj kolekciji.

Na istom mestu kultni bend Uriah Heep maja 1983. nudi bednu svirku koja je traje svega pedesetak minuta. Jedan od razočaranih fanova je to nazvao tipičnim nastupom razmaženih svetskih bendova u banana državama. Ja bih rekao da takva procena ima elemenata istine, ali već spomenuti koncert grupe Wishbone Ash ipak unapred onemogućava svaku generalizaciju.

Meni će u sećanju ostati Gavro iz mog komšiluka u bosanskoj varošici koji je uvek bio u blizini kada se zbivalo neko masovno ludilo. Ovaj put je stajao pored „Tete razapete“ kako Sarajlije od milja zovu skulpturu Alije Kučukalića „Figura na stolici“. Raširio je ruke kao ta figura i urlao po Vuku: U-rijah-hep, U-rijah-hep. Njega su iz zabave doveli provincijski rokeri, a on nije znao čestito ni izgovoriti ime slavnog benda.

Elvin je bio jedan od najboljih

No vratimo se mojem druženju sa Elvinom Lijem.

Šta treba još reći o jednom od najboljih gitarista sedamdesetih i osamdesetih? Njegov solo iz stvari „I Can’t Keep from Crying“  voleo je Džimi Hendriks sa kojim je Elvin Li ponekad nastupao. Hendriks mu je rekao da će i on pokušati nešto slično. Kao što znamo, nije stigao. Verzija koju je Elvin Li odsvirao na festivalu na ostrvu Vajt 1970, a potom i na nizu drugih festivala, samo je potvrdila njegovu globalnu gitarističku slavu.

Elvin Li je rastao u porodici kantri muzičara, sa dvanaest je svirao klarinet, sa trinaest gitaru. Solirao je u raznim bendovima, muzički put ga je naneo i u Star klub u Hamburgu, gde su pre njega nastupali Bitlsi, Osim sa svojim bendom, svirao je sa Džordžom Harisonom i mnogim drugim vrsnim muzičarima, a u Sjedinjenim Državama je sa hrišćanskim rokerom Majlonom Lefevrom snimio album „On the Road to Freedom“.

Alvin Li na koncertu u Beogradu (1987)

Alvin Li na koncertu u Beogradu (1987)

Čovek koji je sa 25 godina svirao na Vudstoku nije zaslužio da mu u trideset i devetoj godini života podvale ledenu dvoranu kao mesto gde će se sresti sa svojim sarajevskim fanovima. Umro je 6. marta 2013. u 68. godini života usled komplikacija nakon rutinskog hirurškog zahvata u Španiji.

Njegova poruka iz jedne prastare stvari mogla bi se shvatiti i kao duhovni testament: I'd Love to Change the World: Rado bih menjao svet, ali ne znam šta da uradim, pa to prepuštam tebi.

Nakon svega

Moram da napomenem da je pre rata Gavro nestao sa jednog od beogradskih splavova – kažu da ga je odnela voda.

Moram da napomenem da je profesor Likovne akademije i kipar Alija Kučukalić, autor „Figure na stolici“ pored koje je početkom osamdesetih urlao Gavro, ubijen juna 1992. granatom koju je možda poslao neko ko se kod „Tete razapete“ kao klinac prvi put dogovorio sa svojom devojkom.

Hoću i da spomenem i da su drvena sedišta iz Zetre upotrebljavana da bi se sahranili mrtvi u tom ratu i da mi je bilo krivo kada je i sama Zetra nastradala.

Ovaj tekst je posvećen čoveku koji je umro pre tačno osam godina, onom istom koji je te januarske večeri pre 38 godina svirao gitaru u Sarajevu iznad leda, po kojem smo padali i mi i oni koji su nas jurili. Posvećujem ga i svim ljudima koji su bili deo mog sveta, a nisu preživeli devedesete.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama