„Gde si rođen, tu te vuče“ | Mozaik | DW | 24.05.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Srbija

„Gde si rođen, tu te vuče“

„Selo Štrbovac – dobrodošli u raj“, stoji na tabli u sred šume na obroncima Suve planine. To je poruka svim potencijalnim novim meštanima i posetiocima. A do tog raja – put traje.

Pod vrhom Suve planine koju je Jovan Cvijić nekada nazivao Alpima na jugu Srbije, jedno za drugim nižu se sela. Do njih se dolazi delom asfaltnim, delom zemljanim putevima.

U većini sela ljudi su retkost. Konačno, u jednom pitamo staricu sa malenim stadom ovaca za put do Štrbovca. Poručuje: zemljanim putem još nekoliko kilometara. Truckanje traje toliko da se iznad svakog uspona očekuje pad u ambis.

Konačno, preko reke Ropot, novi, betonski mostić – i dobrodošlica u raj. Par minuta kasnije i prva kuća ispred koje se vijori zastava. Selo Štrbovac nalazi se na 820 metara nadmorske visine i poslednje je u nizu sela u opštini Babušnica.

„Najviše zbog zdravlja“

Na prvi pogled, prazna dvorišta. U jednom od njih drva za potpalu nosi pedesetsedmogodišnji Dragan Dimitrijević. On je vatrogasac u penziji, živi u Nišu od svoje petnaeste, a u selo je dolazio vikendom dok mu je otac bio živ. Oca više nema, a on dolazi i dalje.

Serbien Dorf Strbovac

Dragan Dimitrijević, u selo dolazi iz Niša

„Normalno – gde si rođen, tu te vuče. Čak se ljudi u svojim sedamdesetim vraćaju u selo, najviše zbog zdravlja, ali i zbog košnice u gradu. Ovde mi je puno srce“, kaže Dragan. „Ovde svako može da preživi ako uzgaja za svoje potrebe, ne da prodaje. Gledam jednu babu, jednom rukom obrađuje zemljicu, pa se rodi nešto od čega će da živi. Zimnicu može da stavi u svakom slučaju. Doduše, nekad je ovde bilo puno krava i koza. Sad jedva da neko čuva koze.“

Zimi je najteže

Život u selu Štrbovac izgleda težak. Prodavnice nema, tek sedam kilometara dalje u selu ispred Štrbovca. Kuće od zemlje, tzv. „kovanice“, uglavnom su u raspadanju. Tek, neke su obnovljene. Dragan kaže da u selu ima 22 stanovnika, i da su to uglavnom stariji od 70 godina. „Oni su sami, neki su bolesni, nekome deca redovno dolaze, a neki ne stižu od svojih porodičnih obaveza“. Zimi je kaže, najteže. „Put nije prohodan. Dešavalo se da ljudi nastradaju tokom zime. Pođu negde, nema ko da ih vidi. Pretprošle zime se desilo da su tek nakon dva-tri dana našli čoveka”.

Serbien Dorf Strbovac

Neke se kuće urušavaju

Zamalo sličnu sudbinu da doživi Dragi Marinković koji se šlogirao, ali na sreću u trenutku kada je u selu bilo ljudi koji su mogli da ga odvedu u bolnicu. Dragi je inače, jedan od najmlađih stanovnika sela, ima 57 godina. Ujedno ima i najveće stado u selu, čak sedam koza. On je vrlo pesimističan po pitanju opstanka sela iako se dobrovoljno vratio iz grada kada je ostao bez posla. Zna da neki meštani poklanjaju placeve onome ko želi da dođe da sagradi kuću ili vikendicu, i kaže da podržava to, ali badava. Mladi neće da dođu na selo“.

Most na Ropotu

Nekada je, kažu naši sagovornici ovo selo imalo 192 kuće i blizu 900 stanovnika. „Moj pokojni otac bio je blagajnik 1972. i to su podaci otada. To je dakle bilo pre 50 godina“, kaže Dragan. U selu je tada postojala i škola, a sećaju se da je bilo u njoj oko 150-oro dece. Poslednji đak ju je međutim napustio otprilike ’80. godine.

Serbien Dorf Strbovac

Dragi Marinković - sa 57 godina jedan od najmlađih stanovnika sela

Danas se ta deca i njihova deca sete Štrbovca za 1. maj. Neki kažu da tog dana u selu bude i po nekoliko desetina automobila iz raznih krajeva Srbije. Pošto ta tradicija opstaje i mladi vole da dođu, nekolicina rođenih Štrbovčana rasutih po Srbiji odlučili su da selo „utegnu“ i učine ga pristupačnijim. Tako se u selu skupljao novac za nekoliko stvari – struju, fasadu škole, mostić preko rečice Ropot koji je znao ranije da ga odnese i slične infrastrukturne probleme.

Mostić na Ropotu pravio je Vlastimir Marinković sa prijateljima koji je penziju u Požarevcu dočekao kao građevinac. Otada, većinu godine provodi u selu gde je rođen i tvrdi da je sebi i svojoj supruzi produžio život. Ono što je posebno zanimljivo jeste da je Vlastimir sebi sagradio vikendicu na Dunavu, ali Dunav je rado zamenio za šume i Suvu planinu.

Serbien - Dorf Strbovac - Vlastimir Marinkovic

Vlastimir Marinković: Tu sam se rodio, tu mi je najlepše

„Trude se ova naša raseljena deca“

„To je nešto jače od mene. Tu sam se rodio, tu mi je najlepše. Ovde smo supruga i ja pravili kuću kad smo imali po 20 godina. Živeli i radili uglavnom u Požarevcu, stekli dosta, deca su i dalje tamo, sve imaju. A mi smo se vratili, od aprila do oktobra smo ovde. Ovde mi je lepše. Imam svoje šljive, svoj kazan, dve koze, nekoliko jarića – dovoljno za nas“, kaže Vlastimir.

U selu smo zatekli i osamdesetogodišnjeg deku Radivoja Kostadinovića koji priželjkuje da selo ponovo oživi. Njegova kuća je obnovljena, sin mu, kaže, dolazi svake nedelje. Dodaje da sada ima samo kozu i magare, a nekada je čuvao i krave: „Ali baba je umrla, nisam mogao sam. Sin da napusti posao da dođe da čuvamo stoku – ne ide. A bilo bi lepo da se selo naseli i da ovde ponovo bude ljudi, al’ neće niko da dođe. Prvo nismo imali put. Sad se trude ova naša raseljena deca, skupljamo pare da malo sredimo“.

Serbien Dorf Strbovac

Radivoje Kostadinović: Bilo bi lepo da se selo naseli

A za skupljanje novca i radne akcije zaslužni su, između ostalih, i Zoran i Goran Kostadinović. Trude se da selo učine primamljivim za potencijalne meštane. Iako sa porodicama žive jedan u Boru, a drugi u Nišu, vikendima obavezno dolaze.

„Zimi jeste loša situacija ovde, ali leti to sve zaživi. U svim renoviranim kućama koje ste videli uvek ima nekog. Prošle godine smo skupili pare i sa elektrodistribucijom obezbedili 2-3 km rasvete, pa smo ove godine kupili da sredimo još četiri. Oduvek imamo volju da sredimo selo. Ima nas nekoliko koji rade na tome. Iza nas ima još dva-tri sela, sa još manje stanovnika, a oni nemaju ni put, ništa“, pričaju Zoran i Goran.

„Ja sigurno ovo neću da napustim

„Cilj je da živi selo. Zato neki u selu i poklanjanju placeve. Samo da ima ko da dođe. Svako u selu može da pokloni plac onome ko želi za vikendicu ili za kuću. Ima mesta koliko hoćeš. Kad bi došlo deset porodica da napravi vikendicu ovde da oživi selo, to bi bilo zaista sjajno. U nekim selima dolazili su ljudi iz grada, tako, jedan po jedan. Sad ta sela žive. Mi bismo voleli da tako bude i u Štrbovcu. Mislimo da može, da nije nemoguće“, pričaju njih dvojica gotovo u glas.

Serbien - Dorf Strbovac - Zoran und Goran Kostadinovic

Zoran i Goran Kostadinović

Dragan i Dragi sa početka priče nisu toliko optimistični. S obzirom na to da u selu žive mahom sedamdesetogodišnjaci i osamdesetogodišnjaci, za pet godina, smatraju, neće više biti nikoga. Oronule kuće pod zubom vremena propadaju čak i tamo gde ima ljudi. „Sećam se reči koje mi je otac rekao, kao juče da je to bilo: ’Dok sam ja živ, nek’ ono izdrži. A posle, ti ako ’oćeš, prepravljaj“. Tako je rekao. I ja sigurno ovo neću da napustim. Popraviću makar jedno odeljenje da bude uslovno za život i dolaziću tu dok god mogu“, kaže Dragan Dimitrijević.

Štrbovčani se, međutim, slažu da se učini sve kako selo ne bi ostalo pusto. Na Fejsbuk-stranici sela redovno promovišu svoje mesto i objavljuju novosti i druženja. Dok u raj pod Suvom planinom ne stignu novi meštani, Štrbovčani svoje stare obilaze vikendom i željno iščekuju praznike kada se tradicionalno svi okupljaju.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android