„Gastarbajteri“ u DDR-u: odbačeni i nepoželjni | Evropa | DW | 07.11.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Nemačka

„Gastarbajteri“ u DDR-u: odbačeni i nepoželjni

Van Nemačke je malo poznato da je i u DDR-u bilo „gastarbajtera“ – iz dalekih, „bratskih“ socijalističkih zemalja. Zadatak im je bio da mnogo rade i ne upadaju u oči. Pad Berlinskog zida za njih je doneo mnoge probleme.

Huong Trute je sitne građe. Žurno se penje uz stepenice ka svom malom restoranu u istočnonemačkom gradiću Vernigerode. Tamo na zidu visi fotografija na kojoj je ta Vijetnamka s nemačkom kancelarkom Angelom Merkel.

Fotografija je snimljena tokom jedne diskusije o ulozi tzv. ugovornih radnika koji su zapošljavani na području bivše Istočne Nemačke.

Huong Trute i Angela Merkel 2008.

Huong Trute i Angela Merkel 2008.

Huong danas ima 62 godine, a iz Vijetnama je na rad u DDR došla 1976. Godinu dana nakon rata u svojoj domovini, pružila joj se prilika za stručno obrazovanje u socijalističkoj Istočnoj Nemačkoj. „Odmah sam pristala, ali nisam znala šta me čeka“, kaže Huang Trute. U sklopu programa solidarnosti između dve socijalističke zemlje, ona je u Istočnoj Nemačkoj najpre završila stručnu školu za mašinske tehničare, a nakon toga je studirala inženjersku pedagogiju.

Gosti iz dalekih zemalja živeli su u odvojenim domovima i nisu imali previše kontakata s domaćim stanovništvom. Uprkos tome, Huong Trute i njeni zemljaci imali su osećaj da su tu dobrodošli. Komšije su im donosili cveće i voće u đački dom.

Nakon završetka programa 1981. Vijetnamci su morali da se vrate kući. Ali DDR-u je nedostajalo stručnjaka i zbog toga je sklopljen sporazum sa Vijetnamom i ostalim socijalističkim zemljama o zapošljavanju radnika u Istočnoj Nemačkoj. Tako se Huong Trute zajedno sa hiljadama svojih sunarodnika 1987. vratila u DDR.

Đaci iz Vijetnama u DDR-u

Đaci iz Vijetnama u DDR-u

Zahlađenje

Atmosfera se međutim promenila. „Ljudi su nas izbegavali. U prodavnici su nas gledali kao da smo došli iz džungle. Ona topla srdačnost je nestala“, seća se Trute. Ona i njene kolege u jednoj fabrici za preradu tekstila osećali su se izolovano. Vlasti su im čak pretile deportacijom u slučaju da se previše mešaju s lokalnim stanovništvom. Integracije je bila potpuno nepoželjna.

Kada je 1989. pao Berlinski zid, nikome nije bilo jasno kuda s tim ugovornim radnicima. Niko im ništa nije govorio, niko se o njima nije brinuo. Mnogi su preko noći izgubili posao, a time i krov nad glavom. Među istočnim „gastarbajterima“ zavladala je panika. „Bila sam potpuno očajna. Nisam znala šta se događa. Vladala je atmosfera Sudnjeg dana“, seća se Trute.

Sporazum o vraćanju

U narednim godinama vlada, sada već ujedinjene Nemačke, svim silama je pokušavala da se reši ugovornih radnika bivšeg DDR-a. U tu svrhu su sa zemljama porekla, u koje osim Vijetnama spadaju i Mozambik i Kuba, potpisani sporazumi o vraćanju. Huong Trute, kao i većina njenih zemljaka, nije želela natrag u tada još veoma siromašan i nerazvijeni Vijetnam. Udala se za jednog Nemca i tako stekla pravo da ostane.

Mnogima se ta njena odluka nije svidela i to su joj otvoreno stavljali do znanja. Nakon pada Berlinskog zida srela je recimo jednog lekara kod kojeg je često odlazila kada je radila i on joj je otvoreno rekao da više ovde nije potrebna, jer DDR više ne postoji.

Huong Trute ispred svog restorana u Vernigerodeu

Huong Trute ispred svog restorana u Vernigerodeu

Stranci – so u supi nemačkog društva

Otvorena mržnja prema strancma na istoku Nemačke eksplodirala je 1992. u napadima na azilantske domove u Rostoku i Hojesverdi. Huong Trute je te napade pratila na TV-u. „Suprug je plakao i ja sam mu tada rekla da bi za nas ovde uskoro moglo da postane neizdrživo. Da ćemo možda morati da napustimo zemlju.“

Uprkos svemu, ostala je Venigerodeu. Otvorila je restoran s vijetnamskim i japanskim specijalitetima. Osnovala je nemačko-vijetnamsko partnerstvo među gradovima preko kojeg organizuje razmenu stručnjaka između Vijetnama i Nemačke. Danas kaže da se tu oseća dobro.

Ipak, i dalje uočava neke sličnosti između vremena nakon pada zida i danas. „Pratim razvoj događaja sa zabrinutošću, ali se nadam da će oni koji su mi dragi ostati u većini, i da neće postati opasno. To želim od sveg srca. Mi stranci smo so u supi ovog društva.“

Svoj vijetnamski pasoš je zadržala. Za svaki slučaj.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM