Flora i metaflora
8. oktobar 2018.
Da bismo proverili kako mikro-preduzetnička stvarnost izgleda u Hrvatskoj, ušli smo u Cvetni atelje Ide Jurjević na zagrebačkoj Novoj cesti. Cvećare, računamo, uvek imaju posla, jer venčanja i sprovoda uvek će biti. Osim toga, mnogo se poslednjih dana pisalo o cvećarama, nakon što je poreska inspekcija zatvorila jednu koprivničku radnju na 15 dana zbog navodnog neizdavanja računa od samo deset kuna.
U prvih par minuta razgovora postaje nam jasno da je cvećara u kojoj se nalazimo mnogo više od prodavnice cveća u saksijama i buketa, te da je u nju ugrađena čitava životna filozofija, neki bi rekli – sasvim nepreduzetnička. Naime, Jurjević je dramaturškinja koja je lično ostvarenje odlučila da potraži van polja za koje je primarno školovana. U ovom slučaju to bi bila prekvalifikacija, još jedan pojam o kojem se mnogo raspravlja.
„Da, nesvesna ili podsvesna prekvalifikacija“, potvrđuje nam Jurjević. „Završila sam Akademiju dramske umetnosti tokom rata. Nije bilo posla, a uvek sam se htela da se osamostalim. Sve što sam radila bilo je slabo plaćeno. Radila sam dobro, ali za malo novca.“ Sve dok sasvim slučajno nije naišla na prezentaciju jedne italijanske škole cvetnog dizajna i to je odredilo njenu sudbinu. „Zaljubila sam se u to što je taj majstor radio, pa sam poželela da završim njegovu školu ili nekoliko kurseva. To mi je bio izazov. Cvećarstvo nisam doživljavala kao ozbiljnu zanatsku disciplinu. Ušla sam privremeno i nikada nisam izašla.“
„Šta je uspeh?“
Na pitanje da li je naišla na neodobravanje okoline zato što je jednu intelektualnu profesiju zamenila zanatom, odgovora: „Apsolutno. Znaš kako im to zvuči – cvećarka. Hej, cvećarka! Nemam nikakav problem s tim. Roditelji su me naučili i radu i disciplini i stvaranju. No tata je u početku bio vrlo nesrećan. Ali životne okolnosti su bile takve, a moja odluka je bila laka i prirodna.“
Na pitanje da li sama sebe smatra uspešnom, Jurjević odgovara kontrapitanjem: „Šta uopšte znači biti uspešan? Evo prošle godine sam se ’očešala’ i o pozorište, i bilo je uspešno. Bila sam po medijima, predstava je vrlo dobro primljena. Znači li to da je to veći uspeh od cvećare? Ili je ovo ovde veći uspeh, jer uspevaš da izdržiš okolnosti koje te ne maze?“
Država samo uzima
Okolnosti su, potvrđuje nam očekivano, sve samo ne prijateljske. Smatra da bi država preduzetnike koji su one man show trebalo da rastereti davanja i da bude zahvalna što ništa ne traže od nje. Kao primer navodi uvođenje obavezne fiskalizacije. „Onako kako ja to vidim, onda je obaveza države i da mi omogući besplatnu aplikaciju za to. Ovako plaćam program 600 kuna godišnje. Ako država nešto traži od mene, mora nešto i da mi da, osim te apstraktne mogućnosti da budem preduzetnica.“
Uz to, za preduzetnike su i režije poput struje i grijanja mnogo skuplje. „Umesto da preduzetnici dobiju nižu tarifu, pa da mogu još nekog da zaposle i da još jedna porodica ima šta da jede. Zar ja u tom grejanju uživam više nego oni koji nisu preduzetnici“, objašnjava.
Nepodsticajni pokušaj
Kaže, oprobala se i u traženju podsticaja od Grada Zagreba, ali bezuspešno. „Zapravo, ja ne verujem u podsticaje i mislim da bi svi trebalo da zarađujemo ono što nam treba. Ne znam zašto bi neko trebalo da mi da novac za, recimo, internet-stranicu. Ideja da mi neko nešto daje mi je strana, ali išli su svi pa sam i ja predala papire.“ Razlog odbijanja je, za nju, bizaran: „Nisam imala potvrdu Hrvatske preduzetničke komore o stručnosti. Moja škola ne važi u Hrvatskoj, a ni moje dvadesetogodišnje iskustvo. Dakle, možeš da postaneš preduzetnik, ali ne možeš u tome da budeš stručan.“
Bez zadrške priznaje da povremeno razmišlja o okončanju preduzetničke avanture i da su takve epizode sve intenzivnije. „To je taj osećaj nemoći i frustracije kad shvatim da moj posao najmanje zavisi od mene. Tada prionem na posao ili nešto napišem.“ A to što napiše, obično završi na Fejsbuku. „Ljudi koji ulaze, ovu radnju osećaju kao nekakvo sigurno mesto. Često ispričaju nešto o sebi, s lakoćom se otvaraju dok ja radim za stolom. Pustim ih da se izventiliraju. Tako je i nastala predstava ’Kad-tad, na osnovu tih razgovora s klijentkinjama i ljudima koji traže odgovore. Možda nemaju s kim da podele svoju priču pa sednu u tu fotelju pred izlogom.“ Reč je o, takozvanoj, ženskoj predstavi, koja se igra u Teatru &TD. Nastala je upravo na crticama iz života koje je Jurjević objavljivala na Fejsbuku.
Flora i metaflora
Uz sve to, ni sama cvećara nije bez teatra. Jurjević je veoma ponosna na radionice i male muzičke predstave koje organizuje, a koje vidi kao dokaz da nas život povezuje s ljudima koji su nam slični. Bilo da se radi o muzičarima ili o učenicama koje pokušava da nauči da oslikaju tkanine biljem. Ako je ono što prodaje flora, ovo bi, kaže uz smeh, bila metaflora.
„To su ljudi koji žele da stvaraju. Novac nije osnovna motivacija. Od toga imamo osećaj duševne hrane. Tako sam naletela i na Anamariju Fabijanić koja je ovde održala svoj performans ’Improvizije’. I ona je takođe završila dramaturgiju, ali njena trauma je što se nije nalazila u mejnstrimu. Imali smo dva izvođenja i oba dana je bilo po dvadesetak osoba. Sedeli smo kao sardine u konzervi. To je bi neposredan kontakt bez glumljenja. Šta izneseš, izneo si. Ili jesi, ili nisi. Ljudi su se zaustavljali pred izlogom i gledali. Planiramo to da ponovimo do kraja godine, a nameravam još da ugostim i kantautorku Ninu Bajsić.“
O moralu se ne govori
U celoj toj priči u kojoj isprepliće preduzetništvo i umetnost, Jurjević kaže da joj je izuzetno važna jedna stvar. „Zanimljivo je da više niko ne govori o moralu. Kad ga spomeneš, mladi se s tobom sprdaju. Sve je postalo relativno. Osećam se već sad kao neka baka koja neguje vrednosti prošlog vremena.“
I to je tačka u kojoj počinje i završava njena ambicija. „Ambiciozna sam jedino u smislu da ostanem verna sebi i svojim vrednostima. Da znam zašto ovo radim i koliko mi je vredan moj mir, znajući da nikoga nisam oštetila. Jedino pitanje u svemu tome glasi: mogu li tako da opstanem uz minimalnu zaradu? Imam stan i nemam kredite. To je moja prednost. Da živim kao prosečan Hrvat, već bih davno radila negde drugde“, kaže Ida Jurjević. I dodaje: „Ali nemoj to da napišeš tako da zvuči kao neko kukanje.“