Festival za Rencija, ne i za EU
Mora mu se priznati da je vešt. Mateo Renci, samoprozvani reformator italijanskog društva, spretno se predstavio organizujući simboličan susret na ostrvu na kojem se nalazi grob Altijera Spinelija. Spineli je antifašista koji je nakon Drugog svetskog rata bio jedan od potpisnika „Manifesta“ – dokumenta koji je nosio u sebi ideju nove, federalizovane Evrope. Premijer Italije je na taj način jasno pokazao gde želi – ne samo na čelo svoje zemlje, već i na čelo Evropske unije.
To je često govorio i pre Bregzita. Nakon što su Britanci odlučili da napuste „klub“, Renci je prepoznao priliku da se uključi u igru na samom vrhu. Ne nemačko-francuska lokomotiva, nego trojac Nemačka-Francuska-Italija trebalo bi da povede EU u novom smeru. Ubrzo nakon Bregzita, troje lidera se srelo u Berlinu. Sada, nakon izvesnog vremena, i na italijanskom ostrvu, odnosno na italijanskom nosaču aviona – koji bi, naravno, trebalo da simbolizuje italijanski zahtev da se dobije vodeća uloga. Taj nosač je inače komandna centrala akcije EU za spasavanje izbjeglica u Sredozemnom moru.
Mateo Renci je još uoči susreta zacrtao svoj pravac izjavom da Evropska unija mora da odustane od krutih pravila, da mora da se reši tehnokratije. Evropska unija ne sme da bude unija banaka, već mora da sledi ideale i ima u vidu interese građana. Tve floskule su, naravno, namenjene ušima birača u Italiji, prezasićenim politikom štednje koja je, navodno, nemački izum, i koji žele veću nezavisnost od Brisela.
Ipak, ni Renci na ovom susretu nije bio konkretniji. Ali to uopšte nije bio ni cilj susreta. Cilj je bio da se stekne utisak da Mateo Renci preuzima lidersku ulogu u EU. Kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Fransoa Oland bili su samo ukrasi, između ostalog i zato što ni oni nisu imali nekih novih ideja.
Merkel je odigrala svoju ulogu u tom trojcu. Hvalila je privredne reforme premijera Rencija, ali mu pri tome nije ispunila želju da se Italiji dozvoli da napravi još dugova. Renci je hvalio kancelarkinu velikodušnost. Nemačka je prihvatila osam puta više izbeglica od Italije.
Da li je ovde reč o prilično dobrim prijateljima? Naravno da se iza svega krije računica. Merkel želi Rencija u istom čamcu i ne želi konfrontaciju. Njoj su potrebna praktična rešenja za problem sa izbeglicama, za odnos prema Turskoj, za odbranu od terorizma i za više investicija – a za sve to joj je potrebna podrška Italije. Ona već ima dovoljno „opozicije“ unutar EU koju čine države poput Austrije i Poljske. Zato je Renciju u njegovoj domovini prepustila da se istakne pod svetlom reflektora, kako bi ojačala njegovu poziciju. Iz ugla gledanja EU, u Italiji trenutno nema alternative Renciju.
S takvom podrškom, dinamični premijer Italije usuđuje se i da odustane od nekih ranije datih obećanja. Tako on sada ne želi da svoju političku sudbinu veže za referendum o reformi ustava koji će se održati u novembru. Uoči ovog susreta, on je najavio da ima nameru da u svakom slučaju ispuni svoj mandat koji traje do izbora u martu 2018. Oseća se dovoljno snažnim, a utisak koji ostavlja na „evropskom parketu“ pomoći će mu da prikupi poene i u domovini.
Za Rencija je ova „opereta“ u Ventotenu bila uspeh. Evropska unija od toga i nije imala neke koristi. Ona se i dalje, kako je naglasila kancelarka, nalazi u fazi preispitivanja. Dijagnoza je neizvesna.