Fantomski dijalog i predizborna buka | Evropa | DW | 19.04.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

lični stav

Fantomski dijalog i predizborna buka

Što se tiče naprednjaka, predizborna kampanja je uvek u punom jeku, a neprijatelja uvek dovoljno. Opozicija je pred najavljeni „dijalog“ o izbornim uslovima u tamnom vilajetu, komentariše novinar DW Dragoslav Dedović.

Da li su mogući koliko-toliko pošteni izbori?

Da li su mogući koliko-toliko pošteni izbori?

Aleksandar Vučić verovatno samo u dubokom snu nije u predizbornom modusu. On je političar koji najbolje funkcioniše u agresivnoj atmosferi. Pa kad nema neke drame, onda mora da je proizvede. Državni udari, pokušaji atentata, svetska zavera. Korona ga je samo dovela na prirodnu radnu temperaturu.

Predizborni modus sa brecanjem na novinare, opoziciju i odsutne neprijatelje, kršenje Ustava, sveprisutnost na poltronskim kanalima – sve to spada u prepoznatljivi samoljubivi stil vladavine: Ja sam partija. Partija je država. Ja sam država.

Doduše, naprednjačku idilu pokvarili su kriminalci koji kasape ljude, a priča se da su bliski naprednjačkom vrhu, kao i prisluškivanje ljudi „na merama“ koje je pokazalo da Vučić sa nekima od njih uljudno telefonira.

Pukla je tikva između Aleksandra Vučića i Nebojše Stefanovića. Pa su naprednjaci, uplašeni iskustvom salokalnih izbora u Zaječaru, počeli da je krpe.

Greška u naprednjačkoj računici

Zaječar je bio greška u razrađenom naprednjačkom sistemu na lokalnim izborima, mada je sve rađeno po oprobanom receptu: Džipovi, funkcionerska kampanja koju Ana Brnabić sa beskrajnom drskošću spram činjenica negira, kubici asfaltne mase.

Ali, uprkos pobedi, naprednjaci su konstatovali da je zabrinjavajuće porastao broj ljudi na lokalu koji više veruju nekom časnom čoveku nego naprednjačkoj kombinaciji pritisaka, kupovine i političkih bajki.

To nam govori da će posle krpljenje naprednjačke tikve i lizanja rana uslediti neviđena predstava sa simulacijom medijskih sloboda i pluralizma uz otvoreni početak kampanje za neraspisane izbore.

Budu li oni aprila sledeće godine, a ne krajem ove, naprednjački parlamentarni mandat trajaće opet oko dve godine. Stranački mudraci računaju da će narod, zaboravan kakav jeste, potpuno smetnuti s uma onu „kriminalnu hobotnicu“ koja se meškoljila u naprednjačkom krilu još dok je bila mala kao lignjica. Skretanju pažnje pomoći će pirotehnika tipa Mauricijus.

Da li će u svemu ovome pomoći najavljeni „dijalog“ vlasti i opozicije koja se deli na onu koja želi posredovanje evroparlamentaraca, i onu koja bi da se dogovore sa Vučićem i bez njih?

Nisam siguran.

Sizifovska posla

Da li iko veruje da će u dnevniku javnog servisa neko reći da predsednik nema pravo da prekoračuje ustavna ovlašćenja? I da će Vučićevi medijski pretorijanci zaista postati uravnoteženi? Da će iz parlamenta nestati naplavljena zadrtost? A sve to za nekoliko meseci, po volji evroparlamentaraca i u ime fer-pleja?

A ako niko u to ne veruje, šta da se radi? Da se ne razgovara?

Dilema opozicije je gadna. Ako ne pokušaš, onda si defetista. Ako pokušaš, imaš malo izgleda na uspeh. Đinđić je jednom rekao – kada Sizif gura kamen uz brdo, većina Srba navija za kamen. U ovoj priči Sizif je opozicija, a kamen – Vučić. Možda je jedina uteha misao Alberta Kamija – da bismo možda Sizifa mogli da zamislimo kao srećnog.

Onima koji žele promene ostaje strpljenje, rad na sebi – preoblikovanje ega u pravcu timske igre. Sinergija. Stvaranje desetak mladih Marinika na tragu ove jedne. Ekologizacija politike, a ne politizacija ekologije.

Teško da iko u opoziciji može tek tako da pomeri kamen, pretežak je.

A Brisel još nije spreman da mobiliše značajne političke divizije u ime srpske demokratije. Vučić to zna. Ali isto tako zna da bi mu još jedan jednopipopartisjki parlament ipak zatvorio poneka samo blago pritvorena vrata.

U izveštaju o nepostojećem napretku Srbije u pridruživanju EU, Evropska komisija je u oktobru evidentirala „odsustvo održive opozicije u parlamentu“. Vučić bi, ako može da bira, omogućio da opozicija bude prisutna, ali ne i da bude održiva.

Najviše bi mu odgovaralo da u parlament uđu još tri ili četiri grupacije da popune maksimalno tridesetak odsto poslaničkih mesta. To ga ne bi zabolelo u distribuciji moći, ali bi bilo odličan alibi za samodržačku vladavinu.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.

Reklama