Fašizam se lako prodaje u atmosferi ludila

U otvorenom pismo javnosti Aida Ćorović je navela da je povlačenje sa funkcije direktorke ove organizacije najmanje što može da uradi za Urban In. Kada je pre skoro tri godine digla glas protiv zloupotrebe sandžačkih žena u političke i verske svrhe, aktivistkinji iz Novog Pazara dodeljeno je policijsko obezbeđenje. Od sredine novembra, policija je čuva danonoćno.

Da li se plašite za svoju bezbednost?

Aida Ćorović: Ne mogu da kažem da sam uplašena. U pismu ostavke koje sam dala pre tri dana sam rekla da se ne bojim. Do sada sam se možda i uzdržavala zbog organizacije u kojoj radim i naše ciljne grupe koji su mladi, i to najčešće maloletnici. Zbog njihove bezbednosti do sada nisam smela tako žestoko da udaram, a sada, kada sam oslobođena tog „balasta“ da krenem još jače da prozivam.

Ne bojim se za svoju bezbednost, imam puno poverenje u ove ljude koji me čuvaju. Čuaju me zato što stalno stavljam Muamera Zukorlića na tapet i zato što ga stalno prozivam za zloupotrebe. To više nisu ni političke, ni verske, to su kriminalne zloupotrebe. Zato što je praktično, jedinu validnu instituciju za većinu muslimana ovde, on privatizovao, zato što od svega pravi jednu karikaturu i zloupotrebljava ne tako obrazovani narod sa osetljivim osećanjima.

S druge strane, čuva me javnost. Mislim da je jako loše da ćutimo o tome, jer onda ti ljudi imaju osećaj da su moćni i da mogu da prete, a kada se ta stvar iznese na videlo, oni se povuku i ponašaju se drugačije. Mislim da bi se o ovim temama mnogo drugačije govorilo da je više glasova kao što je moj.

Sa izjavom da se žene u Sandžaku primoravaju na hidžab, izašli Ste u javnost pre skoro tri godine. Još tada Vam je bila dodeljena policijska zaštita zbog pretnji koje ste dobijali.

Mislim da je glavni problem u tome što se moje reči tumače pogrešno. Ja nisam rekla da se primoravaju na hidžab, već da se zloupotrebljavaju u političke svrhe. To je intimni čin, nešto što se radi u krugu porodice i oni koji poznaju tradiciju islama znaju da se tako radilo do sada. Ja uopšte ne sumnjam da su te devojke želele da se pokriju i apsolutno nemam problem sa tim, ali je to ovde ispinovano, moja izjava je potpuno pogrešno preneta. Na žalost, živimo u okruženju koje je vrlo malo obavešteno, vrlo malo gleda, čita ili sluša ono što ja kažem ili napišem i ljudi to potpuno drugačije doživljavaju zahvaljujući spin doktorima Muamera Zukorlića. Ja sam žigosana kao žena koja je protiv hidžaba. Ako bih se protivila hidžabu, pljunula bih u lice svemu onome što sam kao braniteljka ljudskih prava više od 20 godina radila. Ja sam se i borila za to, kada već govorimo o hidžabu, da žene imaju pravo da nose maramu, da svoje versko opredeljenje javno pokazuju, a da ne trpe osudu okoline, obzirom da su se i takve pojave dešavale negde pre desetak godina, kada je to sve počelo.

S druge strane, u međuvremenu se nametnula jedna druga tema, a to je odlazak mladih ljudi iz ovih krajeva u Siriju. Oni odlaze da bi se navodno borili za islam, da bi učestvovali u džihadu u Siriji, što je potpuna laž. Rekla sam da su većina tih mladih ljudi koji su otišli ili imali problema sa narkoticima u svojoj neposrednoj prošlosti ili su oni za koje se vidi da su zalutali u veoma opasne vode, da su ušli u igru sa veoma opasnim ljudima, da se njihovim porodicama preti. Vi kada ovde kažete „Sirija“ i „mudžahedini“, ovde vlada potpuni muk i ne samo muk, nego ćete videti i paniku u očima roditelja tih mladića i okruženja.

Na žalost, postoji solidan broj mladih ljudi koji su tamo otišli iz uverenja da će da urade nešto dobro za islam i oni su ljudi koji su potpuno indoktrinirani, potpuno zloupotrebljeni, koji su svoju veru hteli da pruže toj „svetoj stvari“, a sa druge strane stoje ljudi kojima je interes samo da pljačkaju. Saznala sam da među vehabijama stoje neki od vrlo poznatih kriminalaca iz beogradskog podzemlja. Ako neko ko se zove Goran ili Dragan poziva ljude da idu i da se bore za islam, ja ne vidim šta je islamsko u tome da odete i ubijete drugog muslimana i opljačkate mu kuću. Iza svega stoje kriminalni krugovi i to na globalnom nivou i oni su deo mnogo veće i moćnije igre, gde zapravo muslimani treba da se prikažu kao zveri, ubice i teroristi.

Ja sam se iz ovog kraja jedina drznula da progovorim o tome. To je tema koja je veoma aktuelna u Bosni. Tamo postoje verske institucije, odnosno delovi uleme koji se bune i dižu svoj glas protiv toga, tamo se ministar unutrašnjih poslova vrlo decidirano ogradio i pozvao da se donese zakon da se tim mladim ljudima zabrani dolazak u zemlju. Ovde imamo ministra Ljajića koji je takođe predložio da se takva vrsta zakona donese, a bukvalno se niko ne oglašava. Radi se potpuno jednostavno o terorističkim krugovima i organizovanom kriminalu. Za ideale se ide i gine se, ali kada je interes u pitanju, e, onda su ljudi spremni i da ubiju i da prete na najgori mogući način i to je upravo sada sa mnom ta situacija. Većina njih ne ide da gine za ideale, već sam jednostavno nekome dirnula u džep i to je izazvalo buru negodovanja i talas pretnji. Zato je policijska uprava u Pazaru i u Beogradu smatrala da treba da budem zaštićena, jer se radi o opasnim ljudima, o veoma ozbiljnim kriminalnim krugovima. Ja sam sada danonoćno čuvana osoba i to je za sada moj život.

Koliku podršku imate među sugrađanima?

Imam jako puno tihe podrške. Većina ljudi koju srećem ovih dana, to je pristojan gradski svet, daje mi podršku, ali ono što me poražava je što ljudi u nevladinom sektoru, oni koji treba da budu glas savesti, glas javnosti – ćute, jer se boje. Kada treba da se javno progovori, oni ponavljaju „molim vas, nemojte, radi se o opasnim ljudima“. Ostatak javnosti je podeljen.

Postoji broj ljudi koji su naseli na spin koji traje već nekoliko godina, da sam ja mrziteljka islama. Ja uvek ponavljam da ovo radim zato da se Bošnjaci i muslimani iz Sandžaka ne bi dovodili u vezu sa najgorim, najradikalnijim, najnazadnijim pojavama na svetu. Mislim da ovde živi dobri i pošteni ljudi, dobri vernici i da smo mi sada taoci, u getou, sa svih strana smo opsednuti, što od nerazumevanja Beograda, što od neprihvatanja Sarajeva, ali najpogubnije i najtragičnije je što smo sami sebi nametnuli jednu vrstu panike i straha, mi se bojimo svega, mi smo siromašni, mi smo ojađeni. Mi živimo u atmosferi jedne potpune raspamećenosti i tu je lako prodati ideju fašizma, kvazi islama, kvazi vere, kvazi bošnjaštva. Sve to, na žalost, ide na dušu onim ljudima čije su namere potpuno nečasne i koji zbog svog interesa i svog džepa pretvaraju sve nas u glinene golubove.

Mislite li da je to problem koji je karakterističan samo za Sandžak?

Taj problem ima šire dimenzije. Ne mislim da se to dešava samo u Srbiji, već u čitavom okruženju, od Hrvatske do Makedonije. Svastika koja je u Drugom svetskom ratu bila simbol za uništenje miliona ljudi sada postaje omiljeni znak dece koja pojma nemaju šta ona znači. Ovo sada govorim za Srbiju, a mislim da je tako i u okruženju - mi ništa nismo od demokratskih promena uradili na pacifizaciji naših mladih. Na žalost, našim zemljama i dalje upravljaju neki podzemni krugovi moći. Nekome ne odgovara da se obračunava sa navijačkim grupama, nikom izgleda ne odgovara da se nasilje u školama sistematski iskoreni.

Policija je učinila neke korake na obrazovanju svojih ljudi, ali bojim se da smo kod pravosuđa potpuno zatajili, da nam je obrazovanje potpuna katastrofa, da je obrazovni sistem do te mere radikalan, nazadan i naopak da i dalje decu u školama uči mržnji i netoleranciji. Ja nemam ništa protiv da se govori o zlodelima komunista, ali tokom devedesetih godina niko nije išao da bije po Bosni, Hrvatskoj ili Kosovu sa petokrakom, nego su ti ljudi išli sa istom onom ikonografijom sa kojom je četnički pokret nosio i uradio grdna zlodela. Dakle, dok se Srbija ne suoči sa time da i dalje slavi ubice i pokušava da mimikrira svoju istoriju i tako se navodno suočava sa prošlošću, to će isto raditi i Bošnjaci, Hrvati, svi će na isti način odgovarati. Oni će, umesto tolerancijom na fašizam odgovarati novim fašizmom i mi tu imamo jednu spiralu ludila za koju ja stvarno u ovom trenutku ne vidim da li će se i kako će se završiti.

Imate li neku podršku u lokalnoj političkoj eliti?

Nisam baš sasvim sigurna. Kada me podržavaju, oni me podržavaju personalno, a kao stranke se ograđuju od podrške. To je opet jedna vrsta, izvinite na izrazu, kurvanja, jer većina stranaka i dalje podilazi nacionalističkom biračkom telu i neće da se zamere, na žalost, primitivnim i neobrazovanim ljudima. Tako da podrška apsolutno nije došla, niti će doći, niti je očekujem.

Čak je pre nekoliko dana bilo reakcija na sajtu Stranke demokratske akcije, u jednom veoma pežorativnom kontekstu nakon predstave „Sedam“ u kojoj sam ja bila jedna od glumica, a nakon koje je bila tribina o mogućem pokretanju sigurne kuće. Tu je prisustvovao i gradonačelnik na poziv švedske ambasade. Naravno, odmah je osvanla jedna potpuno neistinita, glupava objava da je nepotizam to što su gradonačelnik i gradsko rukovodstvo došli da daju podršku jednoj Aidi Ćorović. Nije gradonačelnik bio zbog mene, već je došao na poziv švedskog ambasadora.

Na žalost, meni niko od njih nije dao preteranu javnu podršku, niko nikad nije rekao, „ljudi, ugledajte se na Aidu, ona radi ispravne stvari“. Na žalost, i jedan deo uleme ćuti, a mislim da je vreme da se ulema i u Sarajevu i u Sandžaku oglasi. Naravno, kada kažem ulema, mislim na onu drugu islamsku zajednicu, ne onu koju predvodi Muamer Zukorlić.

Međutim, ono što je za mene jedno prijatno iznenađenje u odnosu na pre dve i po godine, kada sam dobijala pretnje,a tada sam dobijala stotine i stotine mejlova pretnji, poruka najružnijih i najogavnijih uvreda, ovaj put sam dobila svega tri i to veoma blage uvrede u odnosu na ono što mi je pre dve i po godine govoreno. To meni samo daje signal da su se ljudi itekako osvestili, da vide gde ih Muamer Zukorlić vodi, ali da ne smeju da javno stanu u moju zaštitu.

Može li Vaša ostavka na mestu direktorke organizacije Urban In da se protumači kao pobeda onih koji su Vam pretili i hoćete li i dalje ostati aktivni na javnoj sceni?

Ne, naprotiv, u svom pismu, ja sam vrlo jasno i decidirano napisala da ostajem u svojoj organizaciji. Neću odlaziti na posao, ali ću još neko kratko vreme ostati vezana iz veoma prostog razloga da bih mogla sebi da uplaćujem doprinose da se ne bih vodila kao potpuno nezaposlena osoba, ali ću savetodavno biti uvek uz Urban In, ako oni to budu želeli. Biću deo struktura Upravnog odbora, ali neću biti ona koja je najvidljivija. Donošenje odluka ću prepustiti nekim novim mladim ljudima, jer mislim da je to njihovo vlasništvo.

Moj je sada zadatak najpre da sa jednim brojem prijatelja i kolega podignem jedan građanski sajt i počnemo jednu vrstu otpora ovom partijskom i nacionalističkom ludilu koje vlada oko nas, Možda iz toga proistekne i neki sedmični list, videćemo. To ćemo svi raditi volonterski, a ja ću svoj fokus više baciti na medije i vratiti se svojoj matičnoj profesiji s kraja osamdesetih i početka devedesetih. Mislim da je sada jako važno da budem prisutnija u medijima i to ne samo ja, već mnogi ljudi koji žive u Sandžaku i imaju šta dobro i valjano da kažu, jer se stekao utisak da u ovom regionu žive samo nekakvi politički ispirači mozgova, psihopate i tako dalje. To nije istina. Ovde živi dosta dobrih ljudi koji stradaju jer se mnoge investicije odbijaju, pošto je ovaj kraj toliko žigosan do te mere, da čak i neko ko je odavde rodom neće doći i uložiti da se ovaj kraj razvija dalje. Moj će aktivizam sada biti više usmeren u tom medijskom pravcu, tako da će čitaoci moći da vide šta ja imam da kažem o ovom regionu i zbivanjima u njemu.

Intervju: Nevena Cukućan
Odg. urednica: Dijana Roščić