Evropski Ustav - šta dalje?

Priča o evropskom uspehu kao da će biti zaustavljena jer većina građana ne želi da ide dalje.

Evropska unija sada je najavila da će biti bliža građanima, da će biti transparentnija i da će bolje informisati o sebi. Sve to zvuči dobro i trebalo je odavno učiniti. Mogućnosti za to ima. Pa ipak nešto ne funkcioniše.

Unija je od početka bila projekat političkih elita koji su želeli ujedinjenje kontinetna urušenog ratovima. Građanima zapadne Evrope u prvom trenutku nije bilo neophodno objašnjavati prednosti zajendice a onda je već svako mogao da oseti njene prve pozitivne odlike: ukidanje graničnih kontrola i carina, slobodu putovanja. Uvođenje evra je bila ipak bilo nepohodno zagovarati – prvi put se bio stvarao otpor protiv nekog projekta EU. U međuvremenu, ipak, i građani primećuju koliko nova valuta za njih donosi dobiti.

Naporedo sa produbljivanjem unutrašnje saradnje Evropska unija je posle pada Berlinskog zida počela i da se proširuje. Sa svakom novom zemljom koja je od Brisela tražila članstvo rastao je jaz između političara i građana. Koliko god da je proširenje za deset novih država bilo politički razumno i neophodno, stari građani Eu imali su osećaj da to plaćaju sopstvenim standardom. I u Nemačkoj već godinama vlaad strah od jeftine radne snage sa istoka. Ljudi ne vide šta proširenje svakome pojedinačno donosi. Čini se i da političari ubrzavaju voz proiširenja a da građane i ne pitaju. Uskaču stalno novi putnici – Bugarsak, Rumunija, pa Hrvatska, možda i Turska, a niko ne zna tačno kuda voz ide.

Nije ni čudo što onda građani Evropske unije gube iz vida prednosti koje uživau članstvo svoje države u Uniji i vuku kučnicu za slučaj opasnosti. Boršure i govori i istorijskoj prilici koja se proširenjem pruža tu ne pomažu. Na kraju su i ustav izradili političari među sobom. Time se neće postići da se Evropljani identifikuju sa EU.

Šta je činiti? Treba držati manje govora a čini više konkretnih dela. Političari su najavili da će do 2010. Evropsku uniju pretvoriti u najdinamičniji privredni region na svetu ali ne znaju kako to da sprovedu. Pri tom bi otvaranje novih radnihmesta i ekonomsti rast bili najbolji argument da građani prihvate smisao i svrhu Unije. Osim toga, treba stalno podsećati na ono tšo je već postignuto odnosno da standard koji sada u EU vlada nije došao sam od sebe. Retko ko, naime, danas još postavlja pitanje šta bi bilo da nema Evropske unije. Konačno, otvoreno i iskreno se mora odgovoriti na pitanje šta je cilj čitavog projekta. Odgovor je do sad uglavnom glasio «Dobro pitanje».