Godina je počela dramatično i preti da postane politički tobogan smrti. Evropljani – ovih prazničnih dana prestravljeni vešću o neočekivanom ubistvu drugog najmoćnijeg čoveka u Iranu – moraju sada da snose posljedice.
Neinformisani i nemoćni kao i obično, oni su sada još jednom suočeni s posledicama unilateralnih i spontanih odluka predsednika SAD. Zatekli su se u Trampovoj zamci i sopstvenim snagama iz nje ne mogu da se izvuku.
Raspršene iluzije
Sve iluzije da je s vladom u Vašingtonu moguće imati iole kakvu racionalnu saradnju odavno su se raspršile. Cinične izjave ministra spoljnih poslova SAD Majka Pompea koji Evropljane optužuje da na Bliskom istoku ne pružaju dovoljno podrške, još više ističu evropsku bespomoćnost. Pritom se postavlja pitanje na šta konkretno to one misli nakon smrti Sulejmanija – na vojne jedinice za rat na Bliskom istoku sa SAD na čelu? Ta primesa ludila u njegovim i izjavama predsednika Trampa opasno stanje čini još složenijim.
Predsednik SAD je u stvari obećao da će okončati beskrajne ratove na Bliskom istoku i da će američke vojnike poslati kući. Kako se to poklapa s udarom protiv Sulejmanija, ne mogu da objasne ni iskusni posmatrači američke bliskoistočne politike. Strahuje se da se iza tog akcionizma i napada bespilotnim letelicama na aerodrom u Bagdadu ne krije nikakva strategija.
Ovde se ne radi čak ni o principu „Amerika na prvom mestu“, Trampovom cilju kada je reč o ekonomskim odnosima. Evropljani se spoljnopolitički nalaze u klopci američke politike koju karakteriše emocionalno ključanje jednog neuračunljivog predsednika i njegovih moću opijenih neokonzervativaca koji u Vašingtonu ponovno povlače poluge moći. U suštini, njihovo jedino objašnjenje za ubistvo Sulejmanija u ovoj trenutku bi bilo: „Zato što nam se može“.
Evropi preostaje samo diplomatija
Mora se priznati da Evropljani deluju i slabo i bespomoćno kad u svojim zajedničkim saopštenjima pozivaju na deeskalaciju nakon što je njihov navodni partner SAD uradio upravo sve kako bi situaciju zaoštrio. Ali možda postoji nekakav prozor za diplomatske pokušaje kako bi se sprečilo da se situacija pogorša.
Jasno je da Teheran planira kontraudar. Na osnovu detalja tog kontraudara odlučivaće se da li će doći do dalje eskalacije ili neće. Odluka o tome možda još nije doneta. Šef diplomatije EU Borel prvi je, tokom jednog kriznog sastanka Evropljana, kontaktirao iranskog ministra spoljnih poslova sa željom da utiče na njega.
Teheran je, doduše, u međuvremenu objavio da se više neće pridržavati svojih obaveza o prestanku obogaćivanja uranijuma, što je predviđeno nuklearnim sporazumom koji su Velika Britanija, Francuska i Nemačka prošle godine velikim naporima održavali u životu. Ali ni ta vrata nisu u potpunosti zatvorena, sve dok je inspektorima dozvoljeno da uđu u Iran. A postoji još nekoliko signala koji pokazuju da bi iranska vlada mogla da razgovara sa Evropljanima.
-pročitajte još: SAD i Iran - od kraja 19. veka do danas
Jasno je da ni u Evropi niko nije pustio suzu za Sulejmanijem. On je odgovoran za stotine hiljada mrtvih, pre svega u Siriji i Jemenu. On je bio patron upravo onih zamenskih ratova i onih milicija koje cementiraju iransku nadmoć u regionu. Pritom je deo tog programa i krvavo gušenje svakog otpora.
Pa ipak je njegovo neočekivano ubistvo izazvalo šok.
Pogled u ponor
Evropljani sada moraju da koriste svoje kontakte s iranskom vladom i da igraju na kartu preživljavanja tog režima. Teheran zna da bi u direktnoj vojnoj konfrontaciji sa SAD izgubio, a ujedno je i ekonomska situacija u zemlji veoma napeta, kako je to potvrdio i nedavni talas protesta.
Ima li onda još prostora za političko rešenje? Evropski pregovarači gotovo da nemaju šanse – ali su prinuđeni da pokušaju. Pritom bi pretnja otvorenim ratom mogla da pomogne naporima diplomata. S druge strane, nova godina brzo će pokazati koliko je kod svih učesnika u toj napetoj situaciji jak samoubilački nagon. A mogao se sačekati još koji mesec, i da se ne baca pogled u taj politički ponor.