Evropa kao glista | Evropa od A do Š | DW | 22.04.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Moja Evropa

Evropa kao glista

Pobeda Marin Lepen u Francuskoj raspolutila bi Evropu, a ona nema regenerativnu sposobnost, upozorava Jagoda Marinić i napominje: "Glista se ne može prepoloviti, a da se potom dobiju dve živahne glistice."

Pomislimo ovih dana, u kojima je ledena kiša pomrsila račune proleću, na glistu. Rašireno je pogrešno verovanje da se glista, ako je presečete, naprosto može regenerisati. Na žalost, nije tako. Ako glisti odvojite zadnji deo, on će se u potpunosti obnoviti. A na prednjem delu se mogu nadomestiti prva četiri segmenta. U sredini je sposobnost regeneracije najslabija. Glista se ne može prepoloviti, a da se potom dobiju dve živahne glistice. Koga god to interesuje, može da donese svoj udžbenik iz biologije iz podruma ili da pretraži internet. Može se postaviti i pitanje – kakve veze  sve to ima sa Evropom? Koliko Evrope možete odseći od Evrope?  Koliko još možemo držati ovaj kontinent na operacionom stolu, seckati unaokolo, izmišljati bržu i sporiju Evropu i još uvek uobražavati da je pred nama – Evropa. Od kojeg segmenta se ta Evropa više ne može regenerisati? 

Sedamdesetogodišnji „mirovni projekat" nije svima doneo mir 

Marin Lepen, dugoprugašica evropske desnice, htela bi, ako postane predsednica Francuske, da preseče Evropu po sredini. Fregzit bi bio segment koji ne može da se obnovi. To bi bio rez posred Evrope. Sada se u svojstvu Evropljanke moram ljutiti na Evropu već i zbog toga što o mojoj sudbini odlučuje nekoliko miliona Francuza. Onih Francuza o kojima u suštini ni ne znamo ništa. Ne vidimo te paćenike, ne demonstriraju, ne putuju. Oni koje su zapostavili ne sede po televizijskim debatama, oni nisu junaci sa naslovnih stranica novina. Znamo samo rezultate anketa, brojeve, i t to je sve. A svi mi smo sudbinska zajednica.

Svakako je neoliberalna Evropa u poslednjih nekoliko decenija skrajnula mnoge. Osim toga pruzrokovala je podelu na sever i jug. Svakako je omladina na jugu izgubila budućnost u statistikama o nezaposlenosti. Ovaj tekst pišem u Istri. Svakog dana prolazim pored zatvorene fabrike tekstila i slušam priče kako je ta fabrika jednom zapošljavala 2000 radnika. Ta radna mesta su sada u Indiji, Kini ili gde god. Tamo gde je životno vreme ljudi pretvoreno u radno vreme još manje vredno. Sledeća generacija, deca tekstilnih radnika, najčešće rade u ugostiteljstvu. Sećam se da sam jednog leta čula iz politike da bismo trebali da se naviknemo na to da će ovaj region Evrope u narednim decenijama prati čaršafe Evropljanima sa severa. To baš i nije bio reklamni slogan solidarnosti.

Čini mi se da ljudi u Evropi još uvek nisu shvatili to što im je zajedničko, a time ni Evropu. Evropljani psuju svoje elite, ali ne traže svoje sapatnike u susednim zemljama. Evropa, taj veliki mirovni projekat. Uzmimo samo ignoranciju s kojom političari stalno govore o sedamdeset godina mira! To sebi elita može priuštiti samo zato jer Evropa ni izdaleka nije ujedinjena. Ima još toliko toga da se uradi kako bismo Evropu razumeli kao kontinet kakav jeste – to se najbolje pokazalo sada kada se zajedništvo osipa. U Evropi je besneo rat, sedamdesetogodišnji mirovni projekat nije doneo mir baš svima. Jugoslavija je ostala izvan projdkta i tamo se u lokalnom obimu desilo to što sada poneka politička snaga pokušava na krupnom planu. Umesto svi za jednoga – jedan za sve trebalo bi bole da se kaže – mi za nas. Pitam se da li francuska narodna volja zaista polazi od toga da će narodu biti bolje ako postane mala  „Grande Nation" u velikom svetu, umesto „Grande Nation" u – globalno posmatrano – velikoj Evropi.

Šta se desilo sa uticajem malih zemalja?

Ovde u Istri razgovaram sa ljudima moje generacije, dakle sa onima koji se sećaju socijalističke Jugoslavije ali su već deo turbo-kapitalizma. Kada nema nikoga u blizini da prisluškuje uvek postave nečuveno pitanje, šta bi se desilo da su zajedno pristupili Evropi i da su tako bili moćniji? To više nije zamislivo, za mnoge bi bilo skoro blasfemično, da se upuste u takvu misaonu igru. Međutim, posle čaše-dve vina, jedan sagovornik mi reče: „Kao Jugoslavija bili bismo neko u Evropi. Bili bismo tržište koje ima težinu. Sada svako ima svoje. Tako smo hteli. I investitori su sve pokušpovali".

Jagoda Marinic Autorin (D. Piroelle)

Jagoda Marinić

U velikim hrvatskim dnevnim listovima predstavljeno je istraživanje prema kojem korumpirani političari imaju veću šansu da budu izabrani. Mislilo se da je nabolje ako se sve sopstveno stavi u prvi plan. Ali ulice, oronule nekretnine, bolnice, javne škole, dakle sve što pripada narodu i što je u njegovu korist, ništa od toga nije neizostavno u boljem stanju. Obećanje da će se o sopstvenom bolje brinuti ne ide nužno u korist opšteg dobra, ali sigurno u korist „Homo Oeconomicusa", koji će već znati da poboljša svoju ionako dobru poziciju. Postojalo je vreme u kojem belosvetskim bogatašima ne bilo dozvoljeno da neko ostrvo pretvore u privatan posed. A Bredu Pitu – nikakao. Sada se često raspolaže zemljom spolja, ali se ovde na žalost malo čuje o strateškim impulsima upućenim Briselu. Šta se desilo sa uticajem malih novih zemalja unutar EU? Šta će se desiti i sa velikim zemljama  ako sutra budu stali pred Trampa ili Putina da pregovaraju? Treba, moliću, razmisliti o tome, pre nego što se Evropa preseče na pola. Bilo bi tragično da u Francuskoj tek ujutru posle izbora, kao u Velikoj Britaniji posle referenduma svi odjednom otpočnu tražiti pojam „Evropa“ u internetu. Možda bi bilo bolje da ljudi uoči izbora još jednom utipkaju pojam "glista”.

Jagoda Marinić je nemačka spisateljica hrvatskog porekla, autorka pozorišnih komada i novinarka, rođena kao kćerka hrvatskih doseljenika u Vajblingenu. Živi u Hajdelbergu,. Nedavno je objavila roman „Made in Germany – šta je nemačko u Nemačkoj?" Tu ona piše o identitetu Nemačke kao doseljeničke zemlje.

Reklama