Dve slike kraja | Evropa | DW | 26.08.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

istorija

Dve slike kraja

Pre tačno 25 godina zapečaćena je sudbina dveju država nastalih nakon Prvog svetskog rata: Čehoslovačke i Jugoslavije. Ali način nestanka bio je vrlo različit: jedna je otišla mirno, druga u plamenu i krvi.

default

Mečjar i Klaus

Bio je to vruć letnji dan u Brnu, taj 26. avgust 1992, temperatura je prebacila 32 stepena. U vrtu glasovite vile Tugendat, koja važi za jednu od ključnih građevina moderne arhitekture u Evropi, u hladu starog platana i uz čašu osvežavajuće mineralne vode sedeli su premijeri Češke i Slovačke, Vaclav Klaus i Vladimir Mečjar, i dogovarali modalitete mirnog razdruživanja tada još zajedničke države Čehoslovačke.

Naveče tog dana njih su dvojica izašli pred novinare i objavili da će od 1. januara 1993. Češka i Slovačka biti dve samostalne države. „Mada su mnogi emotivno vezani za sadašnji oblik države, realno se i odgovorno mora konstatovati da ne postoji mogućnost održavanja sadašnjeg stanja“, izjavio je tada Mečjar. A njegov češki kolega Klaus je dodao: „Ako planirani proces prođe mirno i bez trzavica, ja sam uveren da ćemo sa Slovačkom imati bolje i dugotrajnije odnose no što je to sada moguće.“

Crvena zora nad Sarajevom

Tog je dana već od samog jutra vruće bilo i u opkoljenom Sarajevu, ali ne samo zbog letnjeg sunca. Tokom noći sa utorka na sredu je granatirana zapaljivom municijom sa položaja vojske bosanskih Srba zgrada čuvene sarajevske Vijećnice, u kojoj je bila smeštena Narodna i univerzitetska biblioteka. Te srede 26. avgusta zgrada je potpuno bila u plamenu, a s njom i čitav knjižni fond. Do kraja dana od Vijećnice su ostali samo noseći zidovi.

Za samo nekoliko sati izgoreo je veliki deo kulturnog blaga jedne zemlje, više od dva miliona knjiga i istorijskih dokumenata. No tog je dana izgorelo i više od toga: sarajevsko Oslobođenje je nad tekst o tom „kulturocidu“ stavilo naslov „Izgoreo simbol Sarajeva“. Najkasnije tog dana je postalo jasno da će rat u BiH biti nemilosrdan, brutalan i radikalan do kraja te da je sa sarajevskom Vijećnicom u plamenu nestala i tadašnja Jugoslavija kao država. Vatrogasci koji su pokušali da ugase požar, jednako kao i dobrovoljci, koji su iz goruće zgrade pokušali da spasu što više knjiga, bili su pod stalnom vatrom snajperista.

Istog dana je u Londonu premijer Džon Mejdžor otvorio međunarodnu konferenciju o Jugoslaviji. Najvažniji rezultat skupa je bio zahtev da se odmah obustave sve oružane borbe u Bosni i Hercegovini.

Nove države na ruševinama monarhije

Čehoslovačka i Jugoslavija, dve zemlje koje su u leto 1992. na tako različite načine obeležile svoj put u ropotarnicu istorije nastale su na gotovo istovetan način 1918. na ruševinama Austrougarske monarhije nakon Prvog svetskog rata. Cilj je bio ujedinjenje različitih ali po mnogo čemu bliskih većinskih naroda i brojnih nacionalnih manjina u jedinstvenu nezavisnu državu.

Češka je kao zemlja razvijene industrije i velike kulturne tradicije već unutar Austrougarske imala istaknutu poziciju, Prag je uz Beč i Budimpeštu slovio za „treći glavni grad“. Kada je početkom 1918. postalo jasno, da Austrougarska kao država neće preživeti ratni poraz, Tomaš Masarik i Edvard Beneš, predvodnici češkog nacionalnog pokreta, proširuju svoje ambicije i traže punu nezavisnost. S predstavnicima slovačkog nacionalnog pokreta, koji takođe teži samostalnosti nakon što je Slovačka hiljadu godina bila pod mađarskom vlašću, oni se dogovaraju o stvaranju zajedničke države.

Još pre zvaničnog okončanja rata Čehoslovačka Republika proglašava nezavisnost sa Masarikom kao prvim predsednikom. No ta zajednička država nije nacionalno monolitna: od oko 14 miliona stanovnika je sedam miliona Čeha, 2,5 miliona Slovaka i više od tri miliona Nemaca. Uz to su u zemlji i brojčano velike nacionalne manjine Mađara, Ukrajinaca i Poljaka.

Slovačka težnja za samostalnom državom

Mada je od samog početka ideološki bilo proklamovano formiranje jedinstvene čehoslovačke nacije, a manjinama su obećana zasebna prava, ni jedno ni drugo u novonastaloj državi nije uistinu zaživelo. Tokom čitave povesti zajedničke države osećala se dominacija brojčano, ekonomski i kulturno nadmoćnih Čeha.

Nakon pada Berlinskog zida i Plišane revolucije 1989. naročito u Slovačkoj dolazi do sve glasnijih zahteva za izlaskom iz zajedničke države, prvi put nakon 11. stoleća, kada je zemlja pripojena tadašnjem Mađarskom kraljevstvu. Nakon parlamentarnih izbora u junu 1992. formirana je samo još prelazna zajednička vlada, a Klaus i Mečjar su započeli seriju pregovora o mirnom razlazu.

Razaranje umesto razlaza

Jugoslovenska je priča, mada na sličan način započeta, dobila sasvim drugi tok. I tu je u temelju bila ideja objedinjavanja srodnih naroda i njihovih istorijski uspostavljenih teritorija u zajedničku državu, i tu su se pod jednim krovom našli kako narodi koji su u tom trenutku imali vlastitu državu, poput Srba, tako i oni koji to iskustvo ili nikada nisu imali ili su ga već odavno zaboravili, poput Slovenaca i Hrvata. Istovremeno se i u toj asimetričnoj konstrukciji proklamovala ravnopravnost konstitucionih naroda i zaštita prava nacionalnih manjina.

Bildserie Bosnien 10 Jahre nach dem Krieg - damals

Vijećnica u plamenu

No ni u toj tvorevini, bez obzira na transformaciju od kraljevine do socijalističke republike, sve do kraja se nisu svi u jednakoj meri osećali ravnopravnim. A ni izgradnja jedne jugoslovenske nacije podupirana ideologijom bratstva i jedinstva na kraju nije urodila plodom: u trenutku izbijanja konstitutivne krize zemlja se najpre politički raspala na izvorne etničke grupe, a potom se mačem i ognjem prekrajala teritorija kako bi se prilagodila ponovo oživljenim nacionalnim mitovima.

Dva puta

Ishod je poznat. Kada su nakon razgovora u parku vile Tugendat uveče 26. avgusta 1992. Klaus i Mečjar izašli pred novinare, kako bi objavili dogovor o datumu razjedinjenja, češki je premijer rekao: „Ako planirani proces prođe mirno i bez trzavica, ja sam uveren da ćemo sa Slovačkom dugotrajno imati bolje odnose, no što je to sada moguće.“ Ta se najava ostvarila. Politički, privredni i kulturni odnosi dveju država vrlo su bliski i po mnogo čemu uzorni, u međuvremenu na televiziji zajedno biraju svoju pevačku super-zvezdu.

Jugoslavija se naprotiv raspala u krvi i plamenu, sa stotinu hiljada mrtvih, milionima izbeglica i ogromnim razaranjima. A Bosna i Hercegovina je i više od dvadeset godina nakon rata siromašna, nefunkcionalna i duboko podeljena država. Sarajevska Vijećnica je u međuvremenu obnovljena, ali u plamenu rata izgorele knjige su nestale zauvek, baš kao i jedna zemlja.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM