Dvadeset godina „kamena spoticanja“ | Mozaik | DW | 14.05.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Dvadeset godina „kamena spoticanja“

Umetnik Gunter Demnig ugradio je skoro 60.000 „kamenova spoticanja“ širom Evrope. Prvih 50 postavio je 1996. u Berlinu – ilegalno. Danas su „Štolperštajne“ najveći decentralizovani spomenik sveta.

Bio je prelep dan u srcu Berlina, u četvrti koja se ranije zvala Šojnenfirtel u kojoj su nekada živeli brojni Jevreji. Tu se okupila raznolika grupa ljudi: muškarci i žene, stari i mladi, ljudi iz Izraela, Nemačke, Holandije, Kanade... U vazduhu se osećalo nešto čudno. Vladala je neobična, teška atmosfera.

Stigao je i Gunter Demnig. Nosio je kante pune maltera, alat i dve sjajne pločice, tzv. „Štolperštajne“ (Stolpersteine). Nosile su imena Eržebet i Jakoba Honiga. Nakon što je održao kratak govor, sagnuo se i počeo da kopa rupu u pločniku.

Iza leđa okupljenih, deca su se igrala na ledini na kojoj su se nekada nalazile zgrade u kojima su živele desetine jevrejskih porodica. Mnoge od njih bile su proterane, neki od stanovnika tih zgrada ubijeni su u Aušvicu.

Umetnik je posao završio za desetak minuta. Pločice („Štolperštajne“ – u prevodu „Kamenovi spoticanja“) bile se ugrađene u pločnik. Uglačao ih je, stavio šešir na glavu i vratio se u automobil.

Čitave godine na putu

Berlin Stolpersteine Projekt des Künstlers Gunter Demnig

Gunter Demnig postavlja „Štolperštajne“

Tokom skupa na kojem je obeležena 20. godišnjica tog događaja, Gunter Demnig rekao je da je tog dana ugradio pločice na 17 adresa u Berlinu. Za njega to nije ništa neobično. Izračunao je da je tokom protekle godine 258 dana bio na putu, ugrađujući pločice u gradove i sela širom Evrope. Znao je da obiđe i po tri mesta za jedan dan.

Te 1996. godine to je bilo nezamislivo. Tada je ugradio prvih 50 pločica s imenima Jevreja koji su živeli u Berlinu – ispred kuća i zgrada u kojima su živeli. Bilo je to u okviru jednog umetničkog projekta o Aušvicu. Tada je to bilo ilegalno. Nije bilo novinara, policije ili rođaka žrtava holokausta. Prisutno je bilo samo nekoliko radoznalih posmatrača.

Danas je samo u Berlinu ugrađeno preko 7.000 takvih pločica, a širom Evrope ih je skoro 60.000. Od Trondhajma u Norveškoj, do Soluna u Grčkoj. Od Orela u Rusiji, do L'Egijona na Moru u Francuskoj. Postale su deo pejzaža Nemačke i Holandije. U Amsterdamu, Budimpešti i Rimu postoje i turističke ture koje vode od pločice do pločice.

Toliko ih je da Gunter Demnig odavno više ne stiže da ih sam i proizvodi i ugrađuje. Od 2005. pločice pravi ih skulptor Mihael Fridrihs-Fridlender u svom ateljeu u blizini Berlina. Za DW kaže da su sudbine onih čija se imena nađu na pločicama dirljive. Nedavno ga je potresao rad na 34 pločice za Hamburg. Na njima su se našla imena tridesetoro dece i četvoro vaspitača iz jednog doma za napuštenu decu. „Ta deca imala su od tri do pet godina. Nedeljama zbog toga nisam mogao da spavam“, kaže Fridrihs-Fridlender.

Decentralizovani spomenik

U proteklih 20 godina projekat „Štolperštajne“ postao je najveći decentralizovani spomenik na svetu, pokret čiji deo su postali dobrovoljci, studenti, učenici i rođaci žrtava holokausta iz celog sveta.

Nasuprot uobičajenom verovanju, „Štolperštajne“ postavljaju se kao spomenik za sve žrtve nacizma, kako za one koji su ubijeni u Aušvicu i drugim koncentracionim logorima, tako i za one koji su preživeli, izbegavši smrt begom u Palestinu ili SAD..

Berlin Stolpersteine Projekt des Künstlers Gunter Demnig

Ruže za tetka Eržebet

Većina pločica nosi imena žrtava Jevreja, ali postoje i one za Rome i Sintije, za homoseksualce, disidente, za ljude koji su pobijeni u nacističkom programu eutanazije, ili za one koje su nacisti žigosali kao „asocijalne“.

Upravo ove godine pet „kamenova spoticanja“ ugrađeno je na centralnom berlinskom trgu Aleksanderplac za pet beskućnika koji su tridesetih godina prošlog veka pokupljeni s tog trga i prebačeni u logor na „reedukaciju“ kako bi postali „korisni“ članovi društva.

Odraz današnjice

„Štolperštajne“ tako postaju način da se prikaže raznolikost stanovništva Nemačke pre 1933. godine, ujedno i omaž nestalima, njihov povratak na mesta gde su živeli. Naravno, ima to veze i sa današnjicom. Ako se sagnete da pročitate šta piše na pločicama, počinjete da razmišljate: ovaj je imao godina kao i ja kada je bio ubijen, ovaj je imao godina koliko i moja ćerka, ova osoba je rođena kada i moja baka... Počinjete da razmišljate refleksno – pitate se šta bi bilo kada bi se to desilo vama, šta biste učinili kada biste videli da je porodica iz stana preko puta nestala u sred noći? Šta biste učinili ovih dana, kada bi neka porodica nestala? Te pločice čine da nezamislivo postane zamislivo, one su način da prazne statistike i brojevi dobiju lica živih bića.

Nakon što je Gunter Demnig maja 1996. obavio svoj posao u centru Berlina, jedna starija žena prišla je pločicama i položila buket ruža na pločnik. Govorila je o Eržebet i Jakobu Honigu. Eržebet je bila njena tetka koju nikada nije upoznala. Ono što zna o njoj, čula je od svoje majke.

Eržebet je rođena u Budimpešti 1896. Razvela se od prvog muža godinu dana nakon što je rodila ćerku. Otišla je u Berlin u potragu za poslom, ostavivši dete kod roditelja. Postala je frizerka i upoznala Jakoba. Kada su se venčali, ćerka je došla za njom u Berlin. Poslata je na sigurno u Palestinu, nakon što su nacisti preuzeli vlast. Ćerka je tada imala 16 godina. Jedan od njenih sinova takođe je bio prisutan u Berlinu. Rekao je da je za njega vrlo dirljiv momenat to što vidi tu pločicu na ulici Berlina.

Ne zna se šta se na kraju desilo sa Eržebet i s Jakobom. Natpis na pločici glasi: „sudbina nepoznata“ (Schicksal Unbekannt).

DW.COM