Dunav u Tutlingenu | Mozaik | DW | 21.08.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Dunav u Tutlingenu

Verujem da je Miodrag Pavlović, u Tutlingenu, dunavskom rečnom venom do kraja bio povezan sa svojim rodnim Novim Sadom i sa Beogradom u kojem je živeo – kada nije bio u Tutlingenu.

Miodrag Pavlović će i posle svoje smrti ostati značajan za srpsku kulturu – na održiv način. Zašto na održiv način? Zato što će mnogi takozvani „živi klasici“ biti brzo zaboravljeni, a ovaj pesnik evropskog formate – neće. Značaj i dubinski uticaj Miodraga Pavlovića su toliki da mu unutar jezika na kojem je pisao zaborav ne može ništa. Od 1952, kada je objavio „87 pesama“, Pavlović je spadao i u radikalne modernizatore kulture i u njene blistave reprezentante. Ta knjiga, objavljena pre više od šest decenija, nije samo odredila život budućeg lekara već je od njega napravila jednog od najznačajnijih pesnika srpskog jezika u dvadesetom stoleću.

Sve što je zapisao od tada, ne upotrebljavajući nikada preglasne reči, ne nadvikujući se sa savremenicima, radiće uporno i neumitno u svima koji umeju prepoznati da se te reči tiču baš njih, jer ne mare za halabuku veka. Miodrag Pavlović je pisao o bitnom.

Biografijom i delom Miodrag Pavlović je bio retka pojava – evropski obrazovanog Srbina, srpskog Evropljanina. Njegova ukorenjenost u glavnim tokovima modernog evropskog pesništva, ali i njegov zdrav, kreativan ali i brižljiv odnos prema srpskoj baštini i jeziku bili su aspekti istog pesničkog bića.

Tutlingen, južnonemačko mesto sa svojih tridesetak hiljada duša, u kojem je Pavlović delom živeo, a u nedelju 17. avgusta 2014 i preminuo, nazivaju i „Svetska prestonica medicinske tehnike“. Dopada mi se pomisao da su lekar Miodrag Pavlović i takvo idilično, a uspešno mesto ostali privatno povezani do kraja.

Ipak, najviše volim da zamišljam srpskog pesnika kako u svojim šetnjama Tutlingenom gleda u mlad Dunav koji tek što je stigao ispod obližnjeg Švarcvalda. Verujem da je Miodrag Pavlović, u Tutlingenu, dunavskom rečnom venom do kraja bio povezan sa svojim rodnim Novim Sadom i sa Beogradom u kojem je živeo – kada nije bio u Tutlingenu – ali i sa svim tragičnim i lepim evropskim kulturama na podunavskim obalama.

Njegove pesme su na velika vrata ušle u nemačku kulturu još 1968. Tada je knjigu njegovih stihova objavio najmoćniji nemački izdavač Zurkamp. Potom je na nemačkom objavljeno desetak naslova sa njegovim potpisom. „Die sogenannten Toten“ – „Takozvani mrtvi“, poslednji je prevod njegove poezije, objavljen u Beču prošle godine.

Pored niza srpskih nagrada treba navesti i one koje su mu dodeljene u Nemačkoj – Evropsku nagradu za poeziju i Petrarkinu nagradu.

Ne treba nipošto prećutati da je Miodrag Pavlović kao dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) novembra 1991 potpisao Apel protiv rata. U tekstu koji je sačinilo 18 hrabrih članova SANU-a kaže se: „Ne verujemo u svrsishodnost ovog rata. Ne verujemo u one koji ga vode. Ne verujemo u one koji ga, svesno ili nesvesno, potpiruju. Ne verujemo u pobede koje vode u nove ratove.“

Sreli smo se septembra 1999. u Minhenu. Zajednički nastup u Kabinetu lirike – veče se zvalo „Srpski glasovi“ – dao mi je priliku da ga upoznam. Rekao sam mu posle nastupa koliko je za moju generaciju značajan modernizovan prostor u kulturi koji je dobrim delom on oslobodio i za naše „postmoderne“ igrarije. Poklonio mi je knjigu „Nauk o duši“. Ovih dana sam je opet listao. Rastužila me lepa ćirilična posveta. Voleo bih da podelim sa vama jednu pesmu iz ove knjige, i da se tako tiho oprostimo od čoveka koji je kao malo ko na ovom jeziku umeo da od pesme napravi kapsulu koja će putovati kroz vreme.

PLOVIDBA

Umire čovek kao morski talas: digne se visoko
u sebi i misli da će to da traje
. Međutim od talasa
ostaje pena. Smanjuje se napetost ispod grudi.
Ni kiša što pada ne donosi ploda. Ali plovidba
postaje sve više očigledna.
I radoznalost raste
u plućnim krilima starca: samo novo kopno
da se vidi. Nije li planina sinja na kraju vidika.
Ispresecan je oblacima naš novi kraj. Gde
neću morati svoje smrti da se stidim.

Iz knjige Nauk o duši Miodraga Pavlovića