Duhovi bliske i daleke prošlosti
3. mart 2018.
Bela ćao je čuvena pesma italijanskih partizana iz Drugog svetskog rata koja im je davala hrabrost da se bore protiv fašističkih trupa diktatora Benita Musolinija. Ovih dana, pred parlamentarne izbore, ta pesma se u Italiji ponovo mogla čuti. Pevali su je levičarski demonstranti, najvećim delom studenti, u Milanu, glavnom gradu Lombardije. Time su se suprotstavili ekstremno desničarskoj stranci CasaPound Italija, čiji članovi su se protekle subote okupili na protestnoj šetnji kroz Milano. CasaPound Italija stvara pre svega atmosferu protiv migranata i izbeglica iz Afrike koji žive i u svom nastupu je samo za nijansu umerenija od druge slične stranke, Forca Nova. U subotu su demonstrirali i članovi Lige Sever u Milanu, koja je takođe na strogom antimigrantskom kursu. Prvo Italijani, apleuje šef stranke Matteo Salvini.
Nezadovoljstvo studenata je ipak bilo usmereno pre svega protiv CasaPound Italija. Nekada partizani, danas antifašisti ispisali su na jednom plakatu sa kojim su pozirali ispred spomenika italijanskom heroju Garibaldiju, borcu za jedinstvo zemlje.
Garibaldi, Bela ćao i partizani na jednoj strani, a na drugoj strani - amblem, vrlo slično kukastom krstu i tipičan pozdrav italijanskih fašista i nemačkih nacionalsocijalista. Jedan deo aktuelne političke kulture Italije se oslanja na najveće istorijske drame iz prošlosti, posebno na vreme italijanskog fašizma. On je nekima dao jak osećaj nacionalne pripadnosti, a drugima sigurnost da su bili na pravoj strani istorije. Za obe grupe su granice jasne - između njih nije bilo dodirnih tački, svako je znao gde se nalazi.
Bruno Manfeloto, kolumnista magazina L'Espresso govori o upadljivom pogledu unazad na prošlost. No on kaže da to ne doprinosi jasnoći, niti izoštrava istorijsku svest. Naprotiv: U Italiji trenutno nastaje kolosalni spomenik pojednostavljivanja, beznačajnosti i sveopšte banalizacije. Poslednice toga su katastrofalne: Taj spomenik nam ne pomaže da vidimo šta se upravo događa. On nas pre podstiče da zaboravimo, sprečava nas u tome da razmišljamo, kaže on.
Fascinacija Vajmarska republika
Italijanski publicista Lorenco Marsili u jednom prilogu za Al Džaziru govori o fascinaciji vajmarskim odnosima. Zemljom se širi prava čežnja za smrću. Marsili kaže da trenutno često čuje rečenice kao što je ova: Možda je rat jedino što našu može probuditi zemlju i usmeriti politiku. Razloge za sumorno stanje on ne vidi samo nerešenim izazovima - socijalnoj nejednakosti, ekološkim problemima, tehničkim promenama i nezaposlenosti koja iz toga prozilazi. Loše je i to što na te izazove nema ubedljivih odgovora, nema novih ideja koje bi zemlji mogle dati novi zamah.
Sadašnjost se podnosi umesto da je građani oblikuju. U vezi s tim je sramtona i uloga političke elite, navodi se u jednoj kolumni Corriere della Sera: Elita ne citira ni svoje programe, čini se da čak želi da ih zaboravi.
Ne prepoznajem te više
U međuvremenu zemlja ostaje sama sebi strana, i dalje se bavi time kako da zaleči rane koje joj je nanela deindustrijalizacija. Sociolog Marco Reveli navodi primer Torina. Na putu pored zatvorenih postrojenja iz asfalta se probija korov, bivši prostor za testiranje novih modela automobila je utonuo u sablasnu tišinu. Pogon, na koji je nekada ceo grad bio ponosan, danas samo podseća da su nekada postojala bolja vremena u Italiji.
Non ti riconosco se zove njegova knjiga, Ne prepoznajem te više. A u podnaslovu stoji: Putovanje kroz Italiju koja se menja. Činjenica je da se menja do neprepoznatljivosti. Više ne znam, ko sam, citira Raveli jednog svog sagovornika, nekada dobro plaćenog inženjera iz Torina, koji je sada nezaposlen. Ili bolje, kaže inženjer: Više ne znam gde sam.
Brojni političari se svojim potencijalnim biračima obraćaju sve prostijim jezikom, jer, se samo tako nadaju da će ih neko čuti. A bilo bi neophodno da ih neko čuje - očekuje se da će samo samo oko polovine mladih birača izaći na izbore. To je znak da od budućnosti ne očekuju puno.
Utoliko više možda očekuju od prošlosti. Ali, prve decenije 20. veka se verovatno neće vratiti, pretpostavlja Marko Caterin, iz lista La Stampa. Mnogo više se mora strahovati od renesanse 70-tih i 80-tih godina. To je bilo vreme kada je u Italiji postojo mali, ali intenzivan plamen nasilja, pre svega levičarskih ekstremista. Njihova najpoznatija žrtva je bio premijer Aldo Moro, 1978. godine kojeg su otele i potom ubile Crvene brigade. Pozivi na nasilje se mogu i danas čuti, piše Caterin - i to sa obe strane ekstremno političkog spektra, i desnog i levog.
Italija, tako glasi glavna ocena političkih analitičara, svoj put u budućnost još nije pronašla. Uoči izbora se stiče utisak da se gubi u tami prošlosti.