1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Država na rubu ponora

21. oktobar 2016.

Pre pet godina svrgnut je libijski diktator Gadafi. U međunarodnoj vojnoj intervenciji i revoluciji je život izgubilo najmenje 30 000 ljudi. Danas je Libija rascepkana zemlja i faktor nestabilnosti u regionu.

https://p.dw.com/p/2RXDd
Libyen Symbolbild Gefechte in Sirte
Foto: picture alliance/AP Photo/M. Brabo

Američki borbeni avioni su početkom ove sedmice izveli više od 30 vazdušnih napada na ciljeve Islamske države u libijskom gradu Sirte. Kada se tako nešto desi pet godina nakon vojne intervencije u Libiji, čiji je cilj bio spasavanje ustanika od diktatora, onda tako nešto ne baca dobro svetlo na rezultate vojne operacije. Grad Sirte je, sa svojih 130.000 stanovnika, na izvestan način ušao u noviju istoriju Libije. Već godinu i po je ovaj grad sedište terorističke paravojske "Islamske države" u Libiji - i pored toga što je IS u međuvremenu većim delom proterana iz ovog grada. Sirte je i rodni grad dugogodišnjeg libijskog diktatora Muamera Al-Gadafija. On je ubijen u blizini ovoga grada 20. oktobra 2011. godine.

Bildergalerie UN Gaddafi zerreisst die UN Charta
Muamer el Gadafi, 23.9.2009.Foto: imago/UPI Photo

Libija tone u haos

To što pet godina nakon Gadafijeve smrti američka avijacija bombarduje IS, pokazuje da se situacija u Libiji nakon intervencija NATO razvila u sasvim drugom pravcu nego što su to zamišljali Pariz, Vašington ili London.

Nade u izgradnju demokratskog, otvorenog, slobodnog libijskog društva, povezane sa svrgavanjem Gadafija sa vlasti, nisu se obistinile. Naprotiv. Zemlja sada tone u haos. Nema vlade, već se nekoliko vlada sukobljava pretendujući da dođu na vlast. Zemljom kruži na stotine naoružanih trupa, lojalnih u najboljem slučaju svom klanu ili lokalnom vojnom zapovedniku.

Krijumčarenje je jedna od retkih grana koje cvetaju u Libiji, radilo se o drogama, oružju ili - pre svega - ljudima. Raspad države napravio je od Libije glavnu tranzitnu zemlju za izbeglice na njihovom putu ka Evropi. Matia Toaldo iz Evropskog veća za spoljne poslove (European Council on Foreign Relations - ECFR) kaže da su se uslovi za život u Libiji nakon svrgavanja Gadafija znatno pogoršali.

Mattia Toaldo Libyen Experte
Matija ToaldoFoto: Matteo Mencarelli

"Stalno nestaje struje. U Tripoliju je samo u septembru zabeleženo 109 slučajeva otmice. Nema dovoljno gotovine, a ljudi većinu vremena provode u redovima na šalterima banki kako bi dobili nešto novca." Tualdo za DW rezimira: "Sve se promenilo: svakodnevni život, bezbednosna, ali i ekonomska situacija."

Pogrešne procene 2011. godine

Ne možemo, a da se ne prisetimo antičkog vojnog zapovednika Tukidida i njegovog upozorenja od pre oko 2.500 godina: "Pre nego se upustite u rat, razmislite koliko bi on mogao biti nekontrolisan." Kristijan Muh je tri godine bio nemački ambasador u Libiji - sve do septembra. Samokritično ovaj bivši diplomata rezimira da su svi akteri, kako Libijci, tako i međunarodna zajednica, imali pogrešne predstave o budućnosti Libije: "Svi su se precenili", kaže on i dodaje: "Posle 2011. nije odmah formirana zajednička vojska. A paravojska, koje je uvek bilo, uzela je maha, te i dalje dobija na značaju, a time i razmišljanje u lokalnim okvirima i strukturama."

Izvoz oružja i nasilje

Posledice raspada Libije ne zadržavaju se samo u granicama ove zemlje. Nakon svrgavanja Gadafija, ustanici su opljačkali arsenal oružja libijske armije. "Dotok oružja iz Libije bio je jedan od glavnih razloga za konflikt u Maliju", kaže ekspert ECFR-a Toaldo. Isto na stvari gleda i predsjednik Čada. Tokom posete Berlinu protekle sedmice Idris Debi je DW rekao: "Gadafi je mrtav, a Libija prepuštena naoružanim grupama. Afrika sada mora da snosi posledice tog haosa." On je dodao da bi Evropa morala preuzeti odgovornost za to da nekada mirne zemlje sada teroriše nigerijanska teroristička organizacija Boko Haram. Jer, oružje tamo stiže iz Libije", rekao je Debi.

Kako osnovati funkcionalnu libijsku armiju pod civilnim vođstvom je jedno od pitanja kojima se bavi Martin Kobler, specijalni izvestilac UN za Libiju. Više od apela, da se vodi dijalog, Kobler ne može da ponudi. Nemački diplomata za DW kaže da "to Libijci sami među sobom moraju da reše", ali da su "Afrička unija, UN, EU i Arapska liga spremne da im pomognu".

Uticaj spolja podstiče podelu

Strani uticaj samo je podgrejao unutarlibijski konflikt. Različite paravojne grupe dobile su podršku različitih zemalja u oružju i novcu. Katar i Turska su podržale paravojne snage na istoku. Egipat, Ujedinjeni Arapski Emirati i Saudijska Arabija naoružavali su oružane trupe na zapadu Libije. Matia Toaldo u ovom uplitanju vidi jedan od glavnih razloga za skretanje Libije u pravcu anarhije.

Podsećanja radi: Libija je početkom 2011. takođe bila zahvaćena talasom revolucija koje su zapljusnule susedni Egipat i Tunis. Protesti koji su eskalirali u februaru 2011, doveli su do situacije slične ratu. Njihov epicentar bio je istočnolibijski grad Bengazi. Gadafijev režim se u martu pribrao i počeo da vraća delove zemlje pod kontrolu. U tu svrhu je koristio i avijaciju. Ustanici su tražili da se proglasi zona zabrane letova.

Libyen - Flüchtlinge auf überladenem Boot warten auf Rettung
Brod sa izbeglicama koji su krenuli iz LibijeFoto: Getty Images/AFP/A. Messinis

Francuska prva - Nemačka uzdržana

Francuska je bila zemlja koja je pokrenula vojnu intervenciju u Libiji. Pariz je najpre podržavao diktatora Bena Alija u Tunisu, i u Egiptu dugo igrao na kartu Mubarakovog režima, a ovaj put je želeo da pravovremeno bude na strani pobednika. Moguće je da je u tome značajnu ulogu imala činjenica da je Francuska sklopila "dil" u milijardskim iznosima oko izgradnje elektrana u Libiji pa nije želela da on bude ugrožen. Pored toga, deset odsto uvoza nafte u Francusku je iz Libije. Rezolucijom od 17. marta, SB UN  je tražio hitan prekid vatre, uspostavio zone zabrane letenja i predvideo zaštitu stanovništva vojnim sredstvima.

Nemačka se tada uzdržala  od glasanja - kao i Rusija i Kina. Tadašnji ministar spoljnih poslova, pokojni Gido Vestervele je zbog toga skoro svuda žestoko kritikovan, i u politici i u medijima.

Međunarodna vojna intervencija  je počela 19. marta vazdušnim napadima deset Francuskih aviona. NATO se sedam meseci borio na strani pobunjenika, bio njihova avijacija. Pritom je žestoko bombardovan  Gadafijev rodni grad - i "uništen kao što su Rusi uništili Grozni " pisalo je u britanskom Gardijanu. Doduše, spašavanje života je bio cilj intervencije, ali, na kraju je čak i uvaženi Nacionalni libijski Prelazni savet, morao da prizna je tokom revolucije život izgubilo oko 30.000 ljudi.