Drvo koje ubi sneg | Mozaik | DW | 05.01.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Drvo koje ubi sneg

Vasile Vasko Popa je umro 5. januara 1991. kada je njegova zemlja – Jugoslavija – već bila na izdisaju. Mnogo pre toga u pesmi „Jurke“ pesnik je humorno opisao večna pravila balkanske surove igre.

Mogla bi se o svemu i svačemu pisati: o snegu koji je toliko napadao da jedno drvo na padini u Ulici Nikolaja Gogolja nije izdržalo. Slomilo se iznad korena i palo. Drvo koje ubi sneg.

To bi mogao da bude naslov ili stih pesme Vaska Pope.

Tuda bi usred grada naišao vuk, da iz zelenog oka pusti suzu za palim drugom, da ga poslednji put lizne, digne nogu da svi znaju da je bio tu. Zašto vuk? Pa ni jedan pesnik srpskog jezika nije bio u većem srodstvu sa vukom. Srpskom totemskom životinjom.

Izgleda da će ovo ipak biti tekst o Vasku Popi.

Kasnih sedamdesetih, kada sam prvi put čitao to što je napisao, Popi je ostalo nešto više od decenije života. Stihovi koje su u Jugoslaviji izabrali za gimnazijalce bili su pomalo šlageri u odnosu na teškometalni ukus tvrde i duboke Popine poezije:  „Očiju tvojih da nije…“. „Vrati mi moje krpice“ je postala adolescentska krilatica kojom se označava svakoliko razdruživanje.

Imaginarni ram

Nekima od nas, verovatno retkima, bilo je namenjeno da kao studenti ponovo pročitamo sve što je pesnik napisao. Baš sve. I to ne samo jednom. Knjige su u socijalizmu bile jeftine. Nolitovo izdanje sabranih dela nabavio sam u knjižari u Sarajevu – na nekoj od prodajnih akcija sa ogromnim popustom. Više nema ni najuglednije jugoslovenske izdavačke kuće, ni njene knjižare, ni Vaska Pope koji je urednički život proveo baš u toj kući, ni zemlje koja kao imaginarni ram uokviruje celu sliku.

Ali ja sam se tada družio sa njegovim pesmama koje su me usisale u svoj svemir. Neko vreme nisam umeo da izađem iz tog magičnog sveta pa je sve što sam pokušavao da napišem bilo odjek muzike koja tamo bez prekida bruji.

Poslednju priliku da upoznam svog pesničkog gurua dobio sam negde sredinom osamdesetih. Zijo, drčni student književnosti, osnovao je književni klub i tražio pare od Saveza socijalističke omladine za gostovanje pisaca. Pošto sam bio suosnivač predložio sam da na gostovanje pozovemo Vaska Popu. Svi su se složili. Čekali smo da se odobri budžet. To nikada nismo dočekali.

Peri, vegetarijancu i ljubitelju životinja, preporučio sam Popine pesme naslovljene po životinjama. Razočarao se jer je tu bilo malo milovanja i gugutanja, a puno zagonetnog škrgutanja.

Plamenovi koji mrze slova

Kada bi se u Nemačkoj među obrazovanim ljudima sklonim južnoslovenskim paradoksima poveo razgovor o poeziji, uvek bi se najpre čulo Popino ime. Poznavao sam umetnika Gerharda Hermansa koji je jedan svoj drvorez posvetio pesmi Vaska Pope – o Beogradskoj biblioteci koju su uništile Hitlerove „Štuke“. Gospodin Hermans je znao da čita poeziju i da joj vizuelno podari sasvim novu dimenziju. Tako je nemački umetnik ovekovečio nemački prevod srpskog teksta koji govori o nemačkom zločinu nad srpskim knjigama.

Pošto je Gerhard Hermans preminuo 2015, mislim da se on i Vasko Popa druže na nekom sporednom nebu.

Sećam se i susreta sa austrijskim književnikom Milom Dorom koji je bio jedan od prevodilaca Vaska Pope na nemački. Njegovo pravo ime je bilo Milutin Doroslovac, bio je beogradski gimnazijalac, levičar, logoraš, potom prinudni radnik u Beču gde je posle rata ostao i završio teatrologiju i romanistiku.

Ovakve izlomljene biografije su me uvek fascinirale. Šteta što na jednom od frankfurtskih sajmova knjiga nisam uspeo da porazgovaram sa njim duže od petnaestak minuta. I on je od 2005. stanovnik nekog „Sporednog neba“ koje je on u nemačkom prevodu nazvao „Nebenhimmel“.

Magijski avangardizam

Zahvaljujući svetskoj pesničkoj slavi koju je Vasko Popa nagovestio još od svoje prve zbirke („Kora“, 1953) mnogi ljudi na zapadu su mislili da je ova luda kombinacija avangardizma i narodnog folklora neka vrsta opšteg magijskog manira jugoslovenskih i srpskih pesnika. Ali, kako je primetio Čarls Simić, „nijedan srpski pesnik ne zvuči kao Vasko Popa“.

I ova mi se kombinacija sviđa – američki pesnik srpskog porekla Čarls Simić i jugoslovenski i srpski pesnik rumunskog porekla Vasko Popa –  i jedan i drugi svetski značajni, ne po svom poreklu već po jeziku koji su izabrali da se umetnički izraze.

Čarls Simić je ostavio sećanje na svoj poslednji susret sa Vaskom Popom u Njujorku 1989: „Biće skoro krvoprolića“, rekao mi je sa potpunim ubeđenjem. Mogao je jasno da vidi da je, zbog svog rumunskog porekla, već sumnjiv u očima superpatriota. To pokazuje kako su takvi ljudi zli i glupi. Nikad nijedan pesnik nije imao tako dubok i nadahnut pristup srpskoj tradiciji kao što ga je on imao. 

Balkanske jurke

Vasile Vasko Popa je umro 5. januara 1991. kada je njegova zemlja – Jugoslavija – već bila na izdisaju. Egzistencijalna groza koja proističe iz njegovih humornih zahvata u poeziji možda se može najbolje videti u pesmi „Jurke“ iz ciklusa „Igre“.

Jedni odgrizu drugima
Ruku li nogu ili bilo šta

Stave to među zube
Potrče što brže mogu
U zemlju to zakopaju

Drugi se razjure na sve strane
Njuše traže njuše traže
Svu zemlju raskopaju

Nađu li srećni svoju ruku
Ili nogu ili bilo šta
Na njih je red da grizu

Igra se nastavlja živo

Sve dok ima ruku
Sve dok ima nogu
Sve dok ima bilo čega.

Nije li pesnik bio vidovit sledeći arhetip po čijoj se kobnoj logici odvijaju sve balkanske ratne igrice i poratne grabeži? To je jedan od mogućih načina čitanja.

U nemačkom nedeljniku „Cajt“ Iris Radiš je dva meseca posle pesnikove smrti zebeležila da je Vasko Popa spadao u značajne liričare: „Njegov ton je jednostavan, zloćudan i svetao. Vukovi uvek imaju poslednju reč, danju su divlji, a noću himnični.“

Jedna od najlepših pesama Vaska Pope je „Vučje poreklo“.

Nadam se da će se ovog petog januara pod mojim prozorima, kraj drveta koje je ubio sneg, Popi u čast himnički oglasiti baš onaj izmišljeni zelenooki vuk.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android