Država na prinudnom odmoru | Politika | DW | 08.10.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Država na prinudnom odmoru

Zbog američkog spora oko budžeta nisu zatvorene samo biblioteke i muzeji: i ministarstva jedva da rade, a u Vašingtonu i radnim danom sve izgleda pusto kao da je nedjelja.

Džefri Daton možda ne pripada u „krupne zverke“ američke visoke politike, ali je navikao da se kreće i u najvišim krugovima. Ima četrdesetak godina, jedva da ikad može da se vidi bez odela i kravate jer je zamenik direktora odeljenja američkog Ministarstva trgovine. Zadužen za međunarodne trgovinske odnose, a njegova lična specijalnost je od presudne važnosti za spoljnu trgovinu njegove zemlje: trgovinski odnosi sa Kinom.

Njegov telefon inače jedva da prestaje da zvoni, ali ovih dana kineski partneri moraju da se strpe, baš kao i sagovornici iz Evropske unije s kojima pregovara o zajedničkom transatlantskom prostoru slobodne trgovine. Svi ti pregovori su ovih dana prekinuti jer je Džefri Daton jedan od preko 800 službenika američke vlade koji su na prinudnom odmoru.

Zato ga, mada je radni dan, srećemo u kafani, a on nosi kratke pantalone i majicu. „Pokušavam da na sve to gledam pozitivno“, objašnjava Daton i odlučan je da najbolje što može iskoristiti vreme bez posla: „U poslednja dva dana sam već tri puta bio na jogi, pored mog svakodnevnog trčanja.“

Republikanci ne žele da prihvate budžet i postavljaju nemoguće uslove Obaminim Demokratama. Rezultat je – paraliza čitave zemlje.

Republikanci ne žele da prihvate budžet i postavljaju nemoguće uslove Obaminim Demokratama. Rezultat je – paraliza čitave zemlje.

Odluka koju niko nije želeo

Na atmosferu odmora dodatno utiče i predivno vreme koje vlada u američkom glavnom gradu, ali Daton se ipak ne može sasvim prepustiti užicima: „U oktobru imamo vreme kao da je avgust. To je predivno! Ali ima trenutaka kada sam frustriran. Moj dnevni ritam potpuno se promenio i to nije bila moja odluka.“

To je bila odluka nadležnog ministra. Iako je Daton uveren da je njegov posao važan za SAD, bolelo je kada je i on bio svrstan u među saradnike čiji rad „nije od presudne važnosti“ za funkcionisanje države i poslat na prinudni, neplaćeni odmor. Čak i ne računajući gubitak prihoda, to je i psihološki bio težak trenutak jer neke njegove koleginice i kolege ipak i dalje rade u ministarstvima. „To zaista nije fer prema nama koji smo poslati na odmor. Mi smo, da tako kažem, kolateralna šteta detinjastog ponašanja Republikanaca i Demokrata koji nisu uspeli da se u Kongresu dogovore o budžetu.“

Jer, ni ministar nije kriv što je Daton na odmoru, a posledice se već uveliko osećaju: ministarstva praktično više ne funkcionišu i nema nikoga ko bi se brinuo za međunarodne obaveze. Ugroženo je, na primer, i zasedanje Međunarodnog monetarnog fonda koje bi trebalo da se održi u Vašingtonu.

I Steve Hanvej je inače u ovo doba na svom radnom mestu u Statističkom zavodu gde prati bezbednost proizvoda. Sada se, silom prilika, bavi svojim ionako previše zapuštenim vrtom.

I Steve Hanvej je inače u ovo doba na svom radnom mestu u Statističkom zavodu gde prati bezbednost proizvoda. Sada se, silom prilika, bavi svojim ionako previše zapuštenim vrtom.

Paraliza političkog života

Mada se u medijima stiče utisak da je na političarima da nešto odlučuju i dogovaraju, u pravilu oni jedva da znaju o čemu uopšte treba da se raspravlja. Na međunarodnim susretima su upravo tehnički saradnici ti koji dogovaraju detalje jer bi inače političarima preostalo samo da ispijaju kafe i međusobno pričaju viceve. Posledice tih odmora idu sve do vrha – i predsjednik Obama je već morao da otkaže neke svoje posete.

Ukupno je pogođeno oko 800.000 državnih službenika, ali samo mali broj njih zbog tih prinudnih odmora protestuje. Tako i list „Vašington post“ objavljuje fotografiju šačice demonstranata, a članak je naslovio „Otvoreni šamar“. To Evropljani možda ne mogu da shvate, ali Daton nam objašnjava da mnogi ne protestuju jer im se čini da će njihova situacija time biti još beznadežnija.

Tako se događa da i u glavnom gradu Sjedinjenih Američkih Država i u radno vreme zatičemo muškarce na mestima na kojima očigledno nisu svaki dan. U blizini Nacionalne katedrale u Vašingtonu čiji tornjevi strše s najvišeg mesta u gradu, susrećemo Džona Sikinga koji vozi svoju ćerkicu u dečijim kolicima.

Na hiljade ih je indirektno pogođeno

Doduše, on nije zaposlen u nekoj državnoj službi, ali je i on pogođen. On je takozvani „Federal Contractor“, zaposlen po državnom ugovoru i sa svojim preduzećem radi za državne ustanove. S obzirom na to da su i te ustanove paralisane, ni on ne dobija radne naloge. Mnoge njegove kolege i konkurenti žive u strahu, priznaje Siking. Ne znaju koliko dugo će izdržati s novcem koji imaju i misle da će takva paraliza potrajati sedmicama.

Za sada se prilagodio tim okolnostima, iako ima kredite koje treba da plaća, a tu su i svakodnevni troškovi koji postaju sve veći teret otkako traje blokada oko budžeta u Kongresu. „Provodim dane donekle korisno: na sreću, moja žena ne radi za vladu. Tako se onda ja bavim djecom kad ona nije kod kuće, a brinem se i za domaćinstvo.“

Državni parkovi su zatvoreni zbog blokade američkog budžeta, a zaposleni su na prinudnom odmoru.

Državni parkovi su zatvoreni zbog blokade američkog budžeta, a zaposleni su na prinudnom odmoru.

To su samo neki od brojnih primjera. Vašington je inače prepun života, ali ovih dana je tamo mirno. Podzemna železnica saobraća sa gotovo praznim vagonima, mnogi muzeji i parkovi su zatvoreni. Čak i vojno groblje i spomenici palima u ratovima su u početku bili zatvoreni za posetioce, ali se to ipak nije dugo održalo. Već sledećeg dana došli su veterani koji invalidskim kolicima zaobilaze prepreke na ulazu.

„Znamo, o znamo da alkohol škodi...“

Ipak, i Siking priznaje da se atmosfera promenila u gradu: „Sve izgleda kao da je nedelja. To utiče i na poslove u gradu. Mnogi ljudi štede novac tako da onda i ostaju u svojim kućama u predgrađu. Ne dolaze u grad na jelo ili da se nađu s nekim na piću.“

A kad smo kod pića, teše li se ljudi uz čašicu? To smo pitali u jednoj od brojnih prodavnica pića, ali su nam tamo rekli da posao ide kao što je uvek išao. Ipak, Dan Has, jedan od trgovaca vinima u glavnom gradu, nada se da bi to moglo da se promeni: „Poznato je da vino čini srećnim i pruža utehu. Kada su ljudi nesrećni, ne rade i nemaju novca, onda je to sigurno dobro za ovaj moj posao.“

Autori: Gero Šlis / Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

Reklama