Dortmundom nikad ne hodaš sam | Mozaik | DW | 28.08.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Dortmundom nikad ne hodaš sam

Himna koju su fanovi Borusije preuzeli od Liverpula kaže da ni stranac ovde ne hoda sam – ako nosi nešto žuto-crno. U šetnjama Dortmundom saznao sam da je grad knjiga sa hiljadu priča, a fudbal je samo jedna od njih.

Dobrodošli u glavni grad fudbala

"Dobrodošli u glavni grad fudbala"

Možda sam u gradu proveo i deset dana. Ali na parče. Došao bih u rano popodne, prenoćio u nekom od jeftinijih hotela da bih sutradan, najčešće u svitanje, glavnom ulicom pešačke zone polazio ka železničkoj stanici. Tako sam uspevao da uhvatim rani autobus za aerodrom.

Dortmund je za mene bio zvuk kotrljanja točkića kofera u zoru, zvuk koji mi se vraćao praznom ulicom kao izlomljena jeka.

Dortmund je i vazdušna kapija Balkana. Zahvaljujući mađarskoj niskotarifnoj kompaniji, sa aerodroma udaljenog pola sata od grada, ljudi putuju u mesta za koja u zapadnim zemljama jedva da su čuli: Niš, Tuzla, Kluž.

Planetarna Borusija

Inače, retko koji turistički vodič preporučuje Dortmund. Grad nema kelnsku katedralu ni Brandeburšku kapiju, nije od sebe marketinškim trikovima stvorio mit o šminkerskoj prestonici piva kao Minhen. Ali Dortmund ima Borusiju.

Ona je za grad bila i ostala daleko više od žuto-crnog fudbalskog kluba, jednog od retkih koji se povremeno umeo uspešno suprotstaviti moćnom minhenskom Bajernu.

Simbioza grada i kluba vidljiva je čim sa železničke stanice pođete prema centru. Pored širokih stepenica koje vode prema pešačkoj zoni, sa desne strane, na zidu je ispisano u crno-žutoj kombinaciji boja: „Dobrodošli u glavni grad fudbala“. Pored toga je prodavnica za fanove Borusije – dres košta tričavih osamdesetak evra, ali za pravu ljubav pare ne znače ništa. A nekih stotinak metara iza toga je Muzej fudbala, moderna i reprezentativna staklena kocka u kojoj je spakovano mnogo toga što raduje svakog ljubitelja fudbala.

Borusija ima najveći stadion u Nemačkoj. Ranije se zvao Vestfalijski stadion – ali prema novim običajima u fudbalu, stadion se nazvao prema sponzoru „Signal Iduna park“.

Muzej fudbala

Muzej fudbala

I pivo je neraskidivo vezano sa gradskim identitetom. Privilegija da se u gradu pravi pivo stečena je 1293. Kada se tome dodala radnička, rudarska tradicija, a potom i fudbal oličen u Borusiji, nastaje ona mešavina koja danas sačinjava Dortmund.

Jedna anegdota nam potvrđuje ovo savezništvo. Kažu da su mladići koji su osnivali Borusiju 1909. to uradili jer im je pop branio da nedeljom igraju fudbal unutar crkvene sportske sekcije. Kada su se sastali da osnuju klub bez popa – u kafani je na zidu bila reklama pivnice Borusija. Nisu imali ime, pa su ga pozajmili.

Muzej fudbala nije jedina zanimljiva kulturna institucija koja se ne boji dodira sa drugim oblicima života. Na primer, Muzej za istoriju umetnosti i kulture, smešten u reprezentativnoj zgradi u kojoj je nekad stolovala banka Šparkase, pored zbirki koje se odnose na kulturni i umetnički razvoj čovečanstva, ima i stalnu izložbu kojoj je tema – geodezija.

Svi inženjerski orijentisani pozivi, sa geometrima na prvom mestu, imaju tako u Nemačkoj svoj hram kulture u kojem mogu da vide kako se njihova nauka o premeravanju zemlje razvijala kroz vekove.

Klasika uz miris orijentalnog roštilja

Iako Dortmund ima i svoje latinsko ime – Tremonia – u temeljima grada nisu starorimske građevine. Rimljani nikada nisu gospodarili toliko istočno od Rajne. Grad su osnovali franački kraljevi, mnogo posle propasti rimske imperije. U prethodna dva veka grad je bio poznat po čeliku, uglju i pivu.

Sada, kada je Nemačka odlučila da smanji proizvodnju energije zasnovanu na uglju, Dortmund se preobražava u grad osiguravajućih društava, male privrede i znanja – na skoro šest stotina hiljada stanovnika, više od 50.000 su studenti, uglavnom na poznatom Tehničkom univerzitetu.

Stara većnica

Stara većnica

Krenem li od železničke stanice levo od stepenica, pored gradske biblioteke, naići ću posle desetominutne šetnje na Koncerthaus – koncertnu kuću. Izgrađena je usred četvrti koja se naslanja na železničku stanicu na severnom delu gradskog jezgra. U tom je kraju više od polovine stanovništva stranog porekla.

Filharmonijska građevina najbolje pokazuje volju grada da bude i nešto više od industrijske metropole koja traži mesto u postindustrijskoj eri. Na mestu starog bioskopa Union koji je srušen zajedno sa obližnjom robnom kućom nastala je građevina čija akustika može da izdrži svetsku konkurenciju. Od septembra 2002. Dortmund nešto znači na mapi gradova sa velikim filharmonijskim binama.

Brikenfirtel – tako se zove ovaj kvart – ostao je poznat po restorančićima sa brzom hranom, od klasičnog hamburgera preko libanske šavarma piletine do turskog donera. Tu sam proveo ugodnih sat vremena, žvaćući orijentalno naštimanu hranu, pijuckajući industrijsku limunadu i posmatrajući živost na Brikenštrase.

Luka na kanalu

Dortmund je u svojoj istoriji postao jedan od najvećih lučkih gradova Evrope – bez reke ili mora. Posle sedmogodišnje gradnje 1899. otvoren je kanal Dortmund-Ems koji je faktički povezao ambiciozni industrijski grad sa rečnim i morskim saobraćajnim tokovima. Tako je u gradske železare vodenim putem – od kojeg je Kanal zauzimao preko 200 kilometara – počela da stiže švedska gvozdena ruda, a u inostranstvo je otpreman nemački ugalj, kao i visokocenjeni čelik.

Pošto se u ovom veku taj rečni saobraćaj sve više usredsređuje na druge proizvode, stara industrijska četvrt oko dortmundske luke postaje omiljeno mesto za stanovanje. Iako je ovaj deo grada teško stradao u Drugom svetskom ratu, brojne starije građevine su ostale neoštećene ili su popravljene prema originalnim nacrtima.

U vremenima kada su svi hteli da stanuju u centru, kirije su ovde bile povoljne. To je najpre privuklo studente, potom takozvanu „kreativnu industriju“ – ljude iz sveta umetnosti, dizajna, kulture – usledile su firme iz branše informacione tehnologije. Gastronomska ponuda je postala sve šarolikija. Da bi na kraju postalo fensi tu živeti i izlaziti. Sve me to podsetilo na razvoj okoline oko Betonhale u Beogradu.

Kampštrase

Kampštrase

U senci Svetog Rajnolda

Vreme je za kafu u hladu, na glavnom gradskom trgu – Alter Markt – nadomak najmarkantnije crkve u centru, koja je doduše evangelička, ali ima jasnu romaničku strukturu. Ona je posvećena zaštitniku grada koji se zvanično zove Rajnoldus, ali ima više imena, u zavisnosti od toga ko priča priču o njemu. U Porajnju je on Rajnhold Kelnski.

Međutim, kao što su srednjovekovni prepisivači nekada preko sastruganog prvobitnog teksta ispisivali novi, tako se ispod figure kelnskog sveca koji je bio zaštitnik zidara i kipara, jer je nosio kamenje za gradnju prve kelnske katedrale, pomalja istorijsko-umetnička figura plemića i ratnika koji se na francuskom zvao Reno, a na italijanskom Rinaldo Montalbanski.

Dortmund je od te dve priče tokom vremena napravio jednu, svoju, koja u najkraćim crtama ide ovako: Prema francuskoj junačkoj narodnoj pesmi – šanson de žest – plemić se zamerio svom ujaku Karlu Velikom, prkosio mu je sedam godina. Njegova majka, Karlova sestra Aja, izmolila je od brata da se pomiri sa sestrićem. Moćnik je pristao, ali je kazna koju je izrekao pogodila epskog junaka u srce – životom je morao da plati njegov konj Bajard, koji, kao što se zna po Šarcu Kraljevića Marka, svom vitezu ume da bude više od konja. Njega su udavili u reci. Iz tuge za konjem, plemić krene u Svetu zemlju.

Ovde se dortmundska verzija priče nastavlja tako što se iz Svete zemlje vraća svetac Rajnold koji tegli kamenje za crkvu u Kelnu. Ubili su ga drugi nadničari jer je uzimao manje novca za teške poslove. Današnjim rečnikom, primenjivao je damping u formiranju cene svog rada.

Navodno se zaprega koja je njegovo telo povezla na sahranu nije zaustavila pred kelnskim crkvenim grobljem, već se svojevoljno uputila ka Dortmundu. Posle tih stotinak kilometara koliko deli dva grada, zaprega je stala baš gde treba. Na tom mestu je sada dortmundska crkva nazvana po gradskom svecu.

Uspon, uništenje, vaskrsnuće

Ali to nije sve. Svetac je u predstavi ljudi iz Dormunda postao pre svega – borac. Dok ga u Kelnu doživljavaju kao miroljubivog božjeg radnika, u Dortmundu mu pripisuju neka ratna čuda. Kada je kelnski biskup u kasnom 14. veku digao vojsku na neposlušne stanovnike Dortmunda, mnogi u gradu su se kleli da je njihov svetac stajao sa braniocima na zidinama hvatajući kamenu đulad iz katapulta i bacajući ih nazad na neprijatelja.

Da je dortmundski svetac epski junak postalo je jasno i u Prvom svetskom ratu. Zajednica protestantskih vernika okupljenih oko Rajnoldove crkve – a protestantska verzija hrišćanstva je bila dominantna u gradu – odlučila je da crkvena zvona pokloni nemačkoj carskoj armiji i to da bi se pretopila u topove.

Trg mira

Trg mira

Taj višak patriotizma nekoliko decenija kasnije biće nezamisliv. U to svako može da se uveri na Trgu mira, gde između stare i nove Gradske kuće samuje spomenik miru. Dortmund zna zašto ima takav trg, zašto se drugi trg u centru zove po Hirošimi, zašto ima spomenik miru. Nacističke megalomanske i zločinačke ambicije Dortmund je platio potpunim uništenjem.

U Drugom svetskom ratu grad je kao jedan od glavnih industrijskih centara Rurske oblasti preživeo 105 vazdušnih napada. Na grad je palo preko 22.000 tona bombi. Samo u jednom danu, marta 1945. palo je 4.800 tona bombi. Stradala je i crkva u čijoj blizini sedim i razmišljam o ćudima istorije, ispijajući kafu. Crkva je obnovljena 1956.

Nikad nećeš hodati sam

Ove subote, dok sam u Dortmundu, Borusija gostuje u Frajburgu. U srcu grada sve bašte pred kafanama su pune, jede se jaka hrana, pije jako pivo, navija se. Tu ćete videti žene sa crno-žutim šalovima, zajapurene od propuštenih šansi, čoveka koji po svemu izgleda kao biznismen u skupom odelu, osim što ispod lakog, letnjeg sakoa nosi Borusijin dres. Ovde ćete videti i beskućnika kako spava nasred ulice, dok se unaokolo prolama urlik fanova, jer je Borusija dala gol u Frajburgu.

Gužvu mirno posmatra spomenički lik „Duvača“ koji krasi fontanu. On ukazuje na srednjovekovni dortmundski običaj da na pijačnom trgu zabavu nude putujući muzičari. Pandemija im je ove sezone pokvarila posao, ali figura je tu da podseti na to da su gradovi bez muzike gluvi i nemi. Muzika nastavlja prekinutu komunikaciju drugim sredstvima. Zato nas spomenik pod nazivom „Komunikacija?“ nemačkog kipara Hajnriha Brokmajera već skoro četiri decenije opominje da ne zaćutimo kao njegove dve sedeće, a lebdeće bronzane figure u Kampštrase.

Ovo je grad u koji su se stotinama godina doseljavali. Najpre, od pre dva veka poljski rudari. Onda, šezdesetih, Jugosloveni, Italijani, Grci i Turci. Naposletku izbeglice iz arapskog sveta. Njihova deca na putu do škole već nose žuti Borusijin dres.

Komunikacija

"Komunikacija"

Sledeći put moram izabrati dan kada Borusije igra kod kuće. I na vreme nabaviti kartu. Da čujem uživo kako hor Borusijinih fanova peva:

Walk on, walk on
With hope in your heart
And you'll never walk alone

Red je da se ko zna koji put oprostim od Dortmunda. Da pođem dalje, sa nadom u srcu. Ujutro će se ovim praznim ulicama ponovo razliti zvuk točkova mog kofera. Grad koji se nije probudio, u kojem se dan deli od noći, makar za tren je samo moj. Ako oslušnem, mogu iz dubine čuti kako tiho kuca njegovo veliko, rudarsko srce. I onda opet znam da tom ulicom nikada ne hodam sam.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu