Domovi su bili "zatvori za decu"
17. januar 2010.
"Godinama sam ustajala noću i tuširala se, jer sam imala osećaj da sam prljava. Trljala sam kožu sve dok ne bi pocrvenela", kaže Hajdi.
Birkenhof u Hanoveru je nekada bio crkvena institucija, baš kao i većina vaspitno-popravnih domova 50-ih i 60-ih godina u Nemačkoj. Procenjuje se da je u njima bilo oko 700.000 dece. Dom je ličio na zatvor sa visokim ogradama. Drakonske kazne su primenjivane zbog najmanje greške.
„Zatvori za decu“
Ekhard Kovalke se kroz umetnost suočava sa svojim iskustvom siročeta. Novajlije bi drugi dečaci gumenim cipelama udarali po stražnjici, a neki su čak i zlostavljani. Đakon bi sve to gledao, ali ne bi ništa uradio da to spreči; naprotiv - sve je podržavao, kaže Kovalke. Njegove slike odražavaju očaj iz tih dana. Čak je napravio i jednu skulpturu. Gole, krvave, bebi-lutke, nabodene na drveni krst. Izložio ih je na ulici u Flensbergu. Njegova umetnička akcija sablažnjava prolaznike. Ali on hoće da objasni i zahteva da se crkva više brine o žrtvama koje je sama stvorila. "Ovaj krst je postavljen za skoro milion dece koja su data u tzv. domove, odnosno u zatvore za decu, gde su masovno kršena ljudska prava".
Inicijativa: obeštećenje kroz penzije
Početkom 2009. predstavnici katoličke i evangelističke crkve izvinili su se nekadašnjoj deci iz domova. Direktor evangelističke pokrajinske crkve u Hanoveru, Kristof Kinkel, kaže: "Nudimo terapije i pokušavamo da ih tako rehabilitujemo. Vrlo je važno da te ljude, kojima je samopouzdanje narušeno, sada, iako prekasno, ipak prihvatimo i ponudimo im pomoć". Ali, Hajdi Detinger to nije dovoljno. Ona je mukotrpno radila u velikoj kuhinji doma za nekoliko centi - deset sati dnevno, šest dana u nedelji. Smatra da se moraju priznati povrede ljudskih prava kao i prinudni rad kao takav. Zato traži obeštećenje za ono što su doživeli i povećanje penzija. Danas većina nekadašnje dece iz domova živi od - socijalne pomoći.
Autori: Birgit Augustin/Ivana Ivanović
Odgovorni urednik: Saša Bojić