Dokaz postojanosti nemačko-američkih veza
20. jun 2018.
Kada se pre nekoliko godina proširila vest da bi vila jednog od najpoznatijih nemačkih književnika, Tomasa Mana, u kojoj je provodio svoje dana u američkom egzilu, mogla da bude prodata i eventualno srušena kako bi se napravilo mesta za neko novo zdanje, nemačka intelektualna elita digla se na noge. Autori, izdavači, ali i visoka politika.
Frank-Valter Štajnmajer, tada još ministar spoljnih poslova, kao i državna sekretarka za kulturu Monika Griters, podržali su ideju da Nemačka kupi objekat na adresi 1550 San Remo Drive u Los Anđelesu i pretvori ga u mesto sećanja i kulturnih susreta. Za „Belu kuću egzila", kako je taj luksuzni objekat tada nazvao Štajnmajer, Nemačka je platila 13 miliona dolara.
Gde sam ja, tu je i Nemačka
Kuća u zapadnom delu Los Anđelesa ima burnu prošlost. Izgradio ju je sam Tomas Man, koji je 1938. pobegao od primitivnog nacionalsocijalističkog terora. Vilu na tragu Bauhausa, jasnih formi i savršeno uklopljenu u okolinu, projektovao je Julijus Ralh Davidson iz Vroclava, takođe begunac iz nacionalsocijalističke Nemačke. Man je u toj vili živeo od 1942. do 1952. i u njoj su nastala dela poput „Doktora Fausta", „Lote u Vajmaru", „Jozefa i njegove braće" i „Ispovesti varalice Feliksa Krula".
Godine 1952. nemački nobelovac se vraća u svoj prvi egzil, Švajcarsku, gde ostaje do svoje smrti 1955. Od 1938. do svog povratka u Evropu, Tomas Man je bio nešto poput vođe intelektualne političke emigracije. „Gde sam ja, tu je Nemačka", jedna je od njegovih krilatica iz tog doba.
Rezervirano za stipendiste sretnike
U posebnoj zgradi pored vile porodice Man, sagrađen je i smeštaj za stipendiste koji će tu da provode vreme inspirišući se za nova dela. U vili sa duhom istorije prvi boravi glumac Burghart Klausner („Bela traka"), nakon njega dolazi sociolog Juta Almendinger, pa Hajnrih Detering, stručnjak za jelo Tomasa Mana, zatim naučnik Janos Manoli.
Juta Almendinger je svoju stipendiju u istorijskom zdanju nedaleko pacifičke obale u razgovoru za DW ocenila kao „veliki poklon". Kao i ostali stipendisti, i ona će svoj višemesečni boravak u SAD da iskoristi za putovanja. Sebe vidi kao „nemačku ambasadorku u američkom civilnom društvu".
Radna soba nemačkog nobelovca
Prilikom restauracije posebna pažnja bila je posvećena tome da, uprkos nadogradnjama potrebnim za novu namenu, duh originalne građevine ostane netaknut. „Radi se o zdravom kompromisu između originalne forme i potreba jedne moderne kuće kulture", kaže programski direktor Kuće Tomasa Mana Nikolaj Blaumer. U toj kući, Man je živeo sa svojom suprugom i šestoro dece.
Stipendista će u budućnosti živeti u glavnoj zgradi, kao i u novoj gostinjskoj kući pored bazena. Duguljasti tlocrt kuće je zadržan, ali od unutrašnjeg uređenja ostalo je malo. Sačuvana je jedino radna soba u prizemlju u kojoj je Man, između ostalog, tokom rata pisao svoje poznate govore koje je BBC emitovao na području „Trećeg Rajha".
Svečanom otvaranju u utorak (19.6.) prisustvovao je i Manov sin Frido. Frank-Valter Štajnmajer, sada u svojstvu nemačkog predsednika, svečano je otvorio kuću s istorijskim pečatom koja bi, kako se moglo čuti, u ova „teška vremena po nemačko-američke odnose" mogla da posluži kao dokaz istorijske postojanosti nemačko-američkih veza.