Dogovor sa Iranom: Putovanje u nepoznato

Frankfurter Rundšau piše: „Samo neka neko opet kaže da diplomatija postiže malo, a Ujedinjene nacije ništa. Upravo suprotno je slučaj! Jer nuklearni sporazum sa Iranom je prosto rečeno – istorijski. On će pomoći da nestabilni region bude sigurniji, otvara političke i ekonomske opcije koje su prethodno bile nemoguće. Međutim, radost zbog sporazuma ne sme narušiti pogled na opasnosti koje mogu nastati i to upravo zbog sporazuma.“

„Sa rečju istorijski treba biti veoma oprezan“, piše pak Nirnberger nahrihten. „Pregovori u Beču tek što su završeni, a svuda se već uveliko govori o istorijskom sporazumu. Toliko optimizma nije prikladno. Iz onoga što je do sada poznato, može se samo reći da su najveće prepreke uklonjene i sada sporazum treba da zaživi. To je dovoljno teško.“

Rajniše post iz Diseldorfa upozorava: „Čuvajmo se euforije i naivnosti. Rezultat postignut posle 13 godina mukotrpnih pregovora nije izraz želje za mirom i harmonijom. Sporazum se zasniva na žestokom i ideološki opterećenom sukobu interesa i računici svih zainteresovanih, da će potencijalne koristi nadmašiti štetu.“

Frankfurter algemajne cajtung objašnjava: „Iran dvostruko profitira od sporazuma – sankcije će postepeno biti ukinute i Iran više nije država-parija. Ukidanje sankcija neće ići brzo. Iran prvo mora da dokaže da može bolje da stabilizuje region od Saudijske Arabije. Vođa revolucije Hamenei želi i jedno i drugo: Iran bez sankcija i Iran kao jakog regionalnog igrača. On prihvata činjenicu da je od iranskog nuklearnog programa malo toga ostalo, i da su Sjedinjene Države uspele da proguraju svoj stav po pitanju budućih inspekcija i trajanja sporazuma.“

I Noje vestfališe se osvrće na SAD: „Sporazum je veliki i trajni dobitak za Ameriku, koja je za vreme Buša htela zauvek da žigoše Iran kao deo osovine zla. Prvo Kuba, sada Iran… Opravdana kritika, zbog previše brzo dodeljene Nobelove nagrade za mir kojom je predsednik Barak Obama bio opterećen, sada može malo da se utiša.“

Zeksiše cajtung iz Drezdena i dalje je oprezan: „Sve zavisi od toga koliko dosledno će Međunarodna agencija za atomsku energiju sprovoditi dogovorene redovne i obuhvatne inspekcije iranskih nuklearnih postrojenja. Najmanji znak nepoštovanja propisa mora biti oštro sankcionisan. Ako se to ne uradi, kritičari će biti u pravu – uključujući Izrael.“

Štutgarter nahrihten kritikuje: „Strateški najvažnija sila na Bliskom i Srednjem istoku nije bila direktno, a ni indirektno uključena u pregovore. Isključivanje Izraela iz pregovora može se uporediti sa procesom za starateljstvo u kojem sudija jednog od razvedenih roditelja isključuje iz pronalaženja rešenja za svoje dete.“

Braunšvajger cajtung opisuje stav izraelskog premijera: „Netanjahu je borbu protiv iranske nuklearne bombe proglasio za glavni cilj svog mandata. I opozicioni političar Jair Lapid upozorava da Iranci lažu. Oni su lagali u vezi sa postrojenjem za obogaćivanje uranijuma u Natancu, o plutonijumskom reaktoru u Araku, o centrifugama u Fordou. Godinama su lagali inspektore Međunarodne agencije za atomsku energiju. I za nagradu će inspekcija ubuduće morati da se najavi 24 dana unapred, za ionako samo ograničen pristup nuklearnim objektima. I Kurdi i sunitski Arapi i Turci su zabrinuti. Na žalost, ujedinjeni su u legitimnom stavu: Ovaj sporazum regionu donosi sve drugo, samo ne veću bezbednost.“

Imajući u vidu 13 godina pregovora i Zidojče cajtung se pita: „Da li je bilo vredno truda? Iskreni odgovor je: Ne znamo, u svakom slučaju još ne. Sporazum iz Beča se može oceniti na tri načina – optimistično, realno ili pesimistično. Koji od ovih načina je ispravan, odnosno da li su to možda sva tri u različitim vremenima, verovatno će se pokazati tek za deceniju ili dve. Sporazumom iz Beča počinje putovanje u nepoznato.“