Dobre i loše strane sporazuma sa Iranom | Politika | DW | 21.07.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Dobre i loše strane sporazuma sa Iranom

Čini se da je teško ne biti oduševljen nedavno postignutim sporazumom o atomskom programu. Oli Heinonen, bivši inspektor IAEA, objašnjava zašto se ipak s opreznom mora gledati na postignuti sporazum.

DW: Da li je sporazum o atomskoj energiji dobitak za obe strane?

Oli Heinonen: Mislim da će Iran, kada je reč o atomskoj energiji, u narednih nekoliko godina biti zemlja u razvoju i da će posle 10 ili 15 godina raspolagati sa još više atomskih resursa. Ako pogledamo atomski program, onda Iran u najmanju ruku u tom stadijumu, nije promenio svoj kurs. I dalje obogaćuje uranijum i dozvolio je malo više pristupa svojim postrojenjima. Međutim, iznenađen sam da će Iran tek za nekoliko godina ratifikovati dodatni protokol. Kada je reč o kontroli, mislim da postoje stvari koje su dobre i koje će poboljšati pristup članovima Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA). Takođe dobijamo sigurnost da Iran svoje nuklearne kapacitete neće koristiti u vojne svrhe. Međutim, u sporazumu ima nedostataka, kao što je recimo pristup mestima koja nisu navedena.

Olli Heinonen Porträt

Olli Heinonen je 27 godina bio zamenik generalnog direktora IAEA u Beču i šef odeljenja za bezednosne mere.

Upravo ste pomenuli deficite. Zašto je Zapad pristao na taj sporazum? Da li je postojala druga alternativa?

To su najbolji uslovi koji su se mogli isposlovati. Pitanje je da li su prerano odobrili taj sporazum. Ne znamo ništa o atmosferi koja je vladala tokom pregovora i razloge za postizanje dogovora. Zbog toga možemo samo špekulisati. Moramo misliti na to da je postignut jedan politički dogovor. Nije to sporazum o neširenju nuklernog oružja, ali ima slične posledice. Ono što se sada događa je da postižemo sporazum sa zemljom koja se ne pridržava svojih sigurnosnih obaveza. To će uticati na buduće slučajeve nuklearnog širenja i na duže vreme za ceo region.

Govorimo o pojmu „ kontrolisani pristup“ određenim vojnim postrojenjima. Da li to znači da će inspektori kao i u prošlosti, moći da vide samo ono što Iranci žele da pokažu?

Mislim da u tom kontekstu taj pojam razumemo pogrešno. Svaki pristup postrojenju članovima IAEA će biti kontrolisan. Ne može se tek tako ući u neko atomsko postrojenje. Postoje pravila i IAEA ima poristup određenim mestima, takozvanim ključnim tačkama za merenje.

„Kontrolisani pristup“, je regulisan posebnim protokolom i u praksi to znači da je firmi dozvoljeno da sakrije određene delove koji recimo sadrže tajne informacije, a koje nemaju veze sa zaštitinim merama IAEA-a, sve dok IAEA svoje zaštitne mere može bez problema da privede kraju. Takvu vrstu pristupa smo imali 2003. godine kada smo bili na nekoliko mesta. Među njima je bilo i postrojenje Parhin, za koje IAEA i sada traži pristup. Tamo su delovi postrojenja imali vojni karakter i bili prekriveni. To je iz naše perspektive bilo u redu jer smo tražili sasvim druge stvari. Dakle, to nije nikakav neobičan dogovor.

Međutim, u tekstu ovog sporazuma primećujem nešto što će imati posledice: u tekstu se od IAEA zahteva da detaljno opravda razlog za traženje pristupa, a to bi moglo da spreči inspektore da sprovedu kontrolu na određeni način.

Da li nam na osnovu vašeg iskustva možete reći koliko će inspektorima u Iranu biti teško vrše kontrole?

Na početku će to za njih biti veliko opterećenje jer se istovremeno dešava više stvari. Iran će rasklopiti centrifuge i infrastrukturu pojedinih delova Natanca i Fordova. Veliki je to posao, ako to prebacite na drugo mesto i stavite pod kontrolu IAEA. Osim toga postoji diskusija uvezi sa na mogućom vojnom dimenzijom. Istovremeno se mora potvrditi prestanak određenih aktivnosti. IAEA mora u određeno vreme, na određeno mesto poslati određene ljude. To naravno neće biti izvodljivo bez saradnje Irana.