Doba mutivoda | Evropa | DW | 30.06.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Analiza

Doba mutivoda

Naprednjačka vlast se bavi aikidom – uhvaćena u silnim lažima, najavljuje borbu protiv „lažnih vesti“ za koje optužuje druge. Sagovornici DW kažu da to više lični na puštanje magle nego pripremu cenzure društvenih mreža.

Ima jedna stvar za koju predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću svi redom odaju priznanje, premda ono može imati i negativan predznak. Bije ga glas da na političkoj sceni ubedljivo najbolje razume kako se medijskom propagandom i nastupom oblikuje javno mnjenje.

U tom čitanju je onda pogrešno pitati čime je motivisana neka od nebrojenih medijskih ofanziva Vučića i njegovih čauša – uvek je motivisana sticanjem još nekog poena među glasačima. Ali zašto baš neka tema u određenom momentu pali? E to je već pitanje od milion dolara.

Recimo, otkud sada akcija Vučićeve vlasti zvana „borbom protiv lažnih vesti“? Fake news, relativno novi pojam za prastari fenomen, u svakoj državi i društvu definiše se iz medijskog i političkog mejnstrima pri čemu je u Sjedinjenim Državama situacija pikantna jer aktuelni establišment Bele kuće i onaj medijski stoje na suprotnim stranama.

Tobožnje veliko uzbuđenje vrha srpske vlasti zbog lažnih vesti – koje su, kako redovno dopevavaju tabloidi, uvek deo šireg plana i napada na Vučića – kulminira u predlogu ministra Nenada Popovića da se osnuje nekakva grupa za borbu protiv takvih vesti. U pitanju je primenjeni aikido – baš vlast koja dokazano mnogo laže uz podršku svojih medijskih buldožera dohvatila se definisanja laži. A još nije zabeležen primer da je neko samog sebe uhvatio i procesuirao.

Kačenje na popularnu sintagmu

Neupućenima bi predlog ministra Popovića mogao čak da deluje racionalno – on pominje učešće stručnjaka i nevladinih organizacija, te primere iz zemalja boljih od Srbije. Milka Domanović, novinarka portala Istinomer, ipak je skeptična: „Iskustvo nas uči da radne grupe uglavnom postoje da bi se stvorio privid nekakve diskusije, iako retko izađu sa zaključcima kojima je stručna javnost zadovoljna. Najčešće se rezultati rada radne grupe poklapaju sa planovima vlasti.“

„Drugo, upitna je motivacija za borbu protiv lažnih vesti, jer čini se da nisu na meti oni koji su poznati po proizvodnji lažnih vesti – mislim na provladine medije“, navodi Domanović za DW.

Serbien Boulevardblätter

Tabloidi u Srbiji – uvek spremni da „dopevaju“

Bloger i markentinški stručnjak Mihailo Tešić veruje predlog o radnoj grupi predstavlja pokušaj ministra Popovića da se „zakači na trenutno gorući buzzword jer u tome vidi priliku da još malo podrži svoga napaćenog predsednika, koji je, u saradnji sa svojom medijskom mašinerijom za proizvodnju magle, u stvari najveći emiter lažnih vesti u Srbiji, a možda i šire“.

Kako je utvrdio Istinomer, Vučić u 90 odsto analiziranih slučajeva u prvoj godini predsedničkog mandata govori neistine. Ko ne veruje, može i sam da proveri zvanične podatke: niti Srbija ima više kilometara autoputeva od Hrvatske, niti ima najveći ekonomski rast u Evropi, niti se javni dug smanjuje…

U kreativnijoj izvedbi televizija sa nacionalnom frekvencijom te štampanih tvari niske cene i visoke toksičnosti stvari stoje još gore. Kako je pronašla Novosadska novinarska škola, samo Informer je za samo godinu dana samo na naslovnicama objavio 362 lažne vesti – a teme iz estrade se tu čak i ne računaju. Opet je sve proverljivo: niti su „ustaše“ preotele Republiku Srpsku; niti su Tači i Gotovina sproveli „kosovsku Oluju“ nad Srbima; niti je Putin ugasio NATO; niti je iko pokušao da ubije Vučića.

Vučić imun i na lažne i na prave vesti

No prema nedavnim istupima samog Vučića i njegovog prvog partijskog podoficira Nebojše Stefanovića, problem je u sporadičnim i suludim objavama na društvenim mrežama poput nedavne o „izlivanju metana“ u beogradski vodovod. Mnogi su se setili i lažne vesti iz 2014, takođe u širem smislu uperene protiv vlasti, o beživotnim telima koja plutaju Obrenovcem.

Ima i benignijih, ali ilustrativnijih primera – recimo stotinama puta podeljena „informacija“ jednog tviteraša o tome da beogradska vlast namerava da poseče stogodišnji hrast kako bi napravila fontanu – a na priloženoj fotografiji sa lica mesta vidi se platan.

U prevodu, ni ono što se paušalno naziva „opozicionom javnošću“ nije imuno na širenje dezinformacija, naprotiv. Samo što je toljaga laži u rukama režima neuporedivo moćnija.

Serbien Präsident Aleksandar Vucic

Kako je utvrdio Istinomer, Vučić u 90 odsto analiziranih slučajeva u prvoj godini predsedničkog mandata govori neistine

„Čini mi se da nema te vesti u Srbiji, niti lažne niti prave – prava istraživanja se jednostavno ignorišu, njih ne prenose mejnstrim mediji i ona ne dolaze do većine ljudi – koja može da ugrozi vlast“, smatra Domanović. Zato borba vlasti protiv ne baš izmišljenog, ali svakako preuveličanog neprijatelja prema mišljenju naše sagovornice „može biti još jedan mamac na koji se svi upecaju i o kojem svi pričaju, dok nam ispod radara promiču važnije teme“.

Korak ka Erdoganu?

Oba sagovornika DW sami navode sintagmu „mućenje vode“. Domanović ukazuje da bez odlične upućenosti u temu nije lako prepoznati lažnu informaciju ako je dobro upakovana, a „najgora je situacija kada se voda toliko zamuti da je uz sve napore zaista teško razlučiti šta se dogodilo“.

Borbu protiv lažnih vesti u izvedbi vlasti Mihailo Tešić smatra potvrdom da „mašineriji ponestaje ideja i municije kojom bi dodatno zamagljivali realnost i onda posežu za najperfidnijim vidom poništavanja istine – koji nam inače takođe dolazi iz repertoara zapadnih medija i komunikacija – koristiti termin koji tačno opisuje određeni fenomen, ali ga prikačiti protivnicima, optužiti druge za ono što sam radiš. Narod to zove i 'mućenje vode'.“

Neki u hipotetičkoj radnoj grupi vide početak metastaze cenzure iz klasičnih medija na društvene mreže. „Uvertira za cenzuru društvenih mreža po Erdoganovom modelu“, napisao je o tome na Tviteru političar Narodne stranke Vladimir Todorić.

Beogradskom novinarskom čaršijom već dugo kruži priča o džentlmenskom sporazumu Vučića sa takozvanim zapadnim partnerima: žmurka se na glajhšaltovanje medija sve dok metode više liče na Orbana, a manje na Erdogana. Duge cevi u redakcijama – a ni to Vučiću iz devedesetih nije strano – ili blokade Tvitera ili Jutjuba, to po tom navodnom dogovoru ne dolazi u obzir.

„Mislim da je ovo samo malo kačenja na aktuelne teme koje neće imati neke konkretne posledice“, predviđa Tešić. „Najgori scenario je okomljavanje na protivnike režima koji su uticajni na društvenim mrežama, što naravno nije mala stvar, ali je sasvim u skladu sa vladajućom klimom tihe pretnje koja izaziva pre svega autocenzuru u medijima i kod ljudi.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM