Pomalo zvuči kao uspeh: od ovog vikenda izbeglice zaustavljene na nemačkoj granici mogu biti vraćene u Španiju ako su tamo već podnele zahtev za azil. Španija je trenutno zemlja u koju pristiže najviše izbeglica jer je Italija odbila prijem ljudi spašenih na moru, a Grčka postala ćorsokak za većinu došljaka.
Ali o sporazumu Nemačke i Španije je malo poznato. Nekoliko šturih redaka na Tviteru, par uzgrednih rečenica na konferenciji za štampu u Berlinu. Izgleda da je nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova prevashodno važno da naglasi kako Španija niti traži niti očekuje protivuslugu.
Ipak se može očekivati da će zvanični Berlin i te kako voditi računa da Španija dobije potrebne resurse kako bi zbilja registrovala migrante i obradila njihove zahteve za azil. I o tome je tokom vikenda bilo reči u razgovoru kancelarke Angele Merkel tokom posete španskom premijeru Pedru Sančezu.
Sporazum nije bogzna kakav uspeh jer tek mali broj potražilaca azila registrovanih u Španiji preko Francuske stiže do Nemačke. Još je manji broj takvih koji stižu preko nemačko-austrijske granice.
Uz to su izgleda u Madridu insistirali da proces deportacije u Španiju bude obavljen u 48 sati od pojavljivanja migranta u Nemačkoj. Ko zna kako funkcioniše nemačka birokratija ima svako pravo da sumnja da je takva brzina moguća.
Uz sve to niko ne zna koliko će Sančez sa nestabilnom većinom u parlamentu opstati u premijerskom sedlu. Sporazum može propasti sa sledećom političkom krizom u Španiji.
Dil Berlina i Madrida je, dakle, na klimavim nogama i bez velikog efekta. Glavni cilj nemačke vlade ostaju slični sporazumi sa Italijom i Grčkom. Svi takvi sporazumi imaju pre svega funkciju u unutrašnjoj politici – njih bi kancelarka knjižila kao uspehe i koristila za odbranu od onih koji je kritikuju zbog tobože previše liberalne izbegličke politike.
To sve ne bi smelo da skrene pažnju sa stvarnog, ni izbliza rešenog problema: još uvek desetine hiljada ljudi od Avganistana do poslednjeg kutka Afrike kreću na put ka Evropi pristajući na rizik da skapaju u pustinji, da se udave u Sredozemnom moru ili da ih krijumčari pretvore u roblje. Sve im izgleda bolje od ostanka kod kuće.
Kada stignu u Evropu, ovi ljudi su zapravo stigli na kontinent koji se protiv fenomena bori starim načinom – dizanjem utvrde. Deo priče je i sporazum Nemačke i Španije. On neće biti dovoljan. Deluje da političke snage Evrope trenutno nemaju volje i snage za nešto više.