Diktator Lukašenko i dalje čvrsto u sedlu | Izbor iz štampe | DW | 12.10.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Izbor iz štampe

Diktator Lukašenko i dalje čvrsto u sedlu

Čak 84 odsto glasova za Aleksandra Lukašenka na izborima u Belorusiji – jedna je od tema o kojima pišu nemačke novine. Novi stari predsednik je za njih „poslednji evropski diktator“ čiju su pobedu svi očekivali.

Jedino je za komentatora dnevnika Frankfurter rundšau Lukašenko „pretposlednji evropski diktator“ koji neguje „neki svoj stil“, posebno kada kaže da „ne zna ništa o ruskoj vazduhoplovnoj bazi u beloruskom mestu Bobrujsku“. „Tome Rusija mora da se začudila. Jer, tamo je objavljeno da je otvaranje pomenute baze dogovoreno još pre godinu dana [...] Nisu samo Rusi naviknuti na verbalna iznenađenja bivšeg direktora sovhoza Lukašenka. I pored ubedljivih rezultata na izborima, on zaista nije uspešan predsednik. 2010. je ovaj hokejaš-amater obećavao da će podići prosečnu platu na 1.000 dolara – plata iznosi oko 400 dolara. Bruto društveni proizvod je ove godine opao za 3,5 odsto. Pre izbora je obećao da će zabraniti rast cena, upozorava stručnjak za privredu iz Minska Leonid Slotnikov – ali, kvalitet života stalno opada. Lukašenkov model planske privrede nema uspeha. On još uvek ima pogled na svet karakterističan za sovjetske funkcionere, želi da sve kontroliše i sve određuje odozgo. Na privatna preduzeća gleda kao na nešto opasno.“

„Lukašenko profitira od rata u slovenskom susedstvu. Ruska agresija na revolucionarnu Ukrajinu je uplašila mnoge Beloruse pa ni pripadnici opozicije ne žele da rizikuju pobunu. Ali, Zapad je registrovao da Vladimir Putin i u hokeju sada postiže više golova nego Lukašenko kome se podsmevaju zbog njegove sportske sujete. Lukašenkova politika ne predstavlja međunarodnu pretnju, za razliku od Putinove. Pokazuje se da Lukašenko nije poslednji, već pretposlednji evropski diktator.“

„Poslednji evropski diktator traži put ka Zapadu“, piše konzervativni list Velt. „Granica Belorusije sa Evropskom unijom duga je 1.200 kilometara, ali ta zemlja je ostala u prošlosti. Beloruska tajna služba KGB još uvek nadgleda 9,5 miliona građana. Za javne manifestacije i proteste potrebna je dozvola vlasti – čak i kada protestuje samo jedna osoba. Kritičari vlade završavaju u zatvoru ili psihijatrijskim ustanovama. Belorusija je, osim toga, jedina evropska zemlja u kojoj se još uvek izvršava smrtna kazna – hicem u vrat. Prosečan životni vek stanovništva je devet godina kraći od evropskog proseka. [...] Beloruska privreda se nalazi u recesiji na koju bitno utiče slabljenje ruske privrede. Kriza u Ukrajini, rusko vitlanje sabljama i slaba konjunktura u Belorusiji, zaslužni su što Lukašenko pokušava da uspostavi bolje odnose sa Zapadom.“

List Zidojče cajtung se usredsredio na Lukašenkovog sina Kolju (na gornjoj slici) u tekstu pod naslovom „Diktatorov sin“. „Momak raste sa svojom ulogom: pre tri godine, glava malog Kolje Lukašenka je bila u visini gornjeg dugmeta uniforme gospodina tate. Otada je primetno porastao. Sada je ta glava već u visini ramena dvojice odraslih muškaraca, i to predsednika. Sa leve strane je Barak Obama, sa desne – Koljin otac Aleksandar Lukašenko, šef države i trajni vladar Belorusije. [...] Kao član beloruske delegacije, Lukašenko junior je ovih dana u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija sedeo odmah do ministra spoljnih poslova, dok je njegov otac držao svetu pridike o verskom ugnjetavanju i etničkim sukobima. Da li ovog momčića odgajaju za predsednika? Ovo pitanje je staro koliko i samo dete. Otkako je Kolja Lukašenko – kao trogodišnjak – prvi put pokazan javnosti, beloruska nacija prati njegovo odrastanje.“

„Aleksandar Lukašenko je stalno naglašavao da ne vodi Kolju u inostranstvo iz logističkih potreba, već zato što dečko sam to želi. O Koljinoj majci se zna samo da se bavi medicinom. Lukašenko odavno više ne živi sa svojom suprugom Galinom, majkom njihovo dvoje odrasle dece. Da li će ljubav prema Kolji biti tolika da će mu predsednik jednog dana ostaviti u nasledstvo čitavu državu, ostaje zagonetka. Treba da prođe još 30 godina dok ne pokuša da postane predsednik. Tada ja više neću biti na ovom svetu, kaže 61-godišnji Lukašenko.“

Reklama