Dihotomija kao poremećaj uma | Mozaik | DW | 05.11.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Moja Evropa

Dihotomija kao poremećaj uma

Političke diskusije koje nas okružuju obeležene su razmišljanjem u kategorijama krajnosti: „ili-ili“ – to je načelo koje ne vodi nikuda, piše za DW nemački pisac bugarskog porekla Ilija Trojanov.

Razmišljanje u dihotomijama je stupanj koji prethodi idiotiji. Onima koji to još nisu shvatili naša stvarnost pruža mnogo materijala za posmatranje. Uzmimo za primer temu koja se u poslednje vreme pobrinula za veliku histeriju: takozvanu izbegličku krizu. Već duže vremena realnost aktuelne nemačke politike je suočena sa odlučnom revijom želja. Za one koji su godinu dana proveli putujući svemirom, aktuelne diskusije mogu da se sažmu vrlo lako: jedni kažu „uspećemo". A šta misle drugi? Da nećemo uspeti.

Javni diskurs liči na emisiju skrivene kamere. Svi učesnici su se sakupili oko skoka s motkom, letvica je postavljena na novu visinu i prisutni živo diskutuju da li se ona može savladati. I glože se oko naizgled apsurdne tvrdnje jedne strane da može da preskoči letvicu, a tu tvrdnju odlučno odbacuje druga strana svojom naizgled apsurdnom tvrdnjom da je tu visinu nemoguće savladati jer postoji opasnost od raznih preloma, pa čak i da može da se slomi vrat.

Posledica gledanja na svet logikom klade jeste propagiranje jednostavnih scenarija kao rešenja. Tako zatvaranje granica stvarno znači da one postaju nepropusne. Više se ne razmišlja o tome da li je to – s obzirom na postojanje „ilegalne" migracije širom sveta – uopšte moguće učiniti. Vraćanje izbeglih stvarno znači njihovo odstranjivanje iz zemlje. A kako organizovati proterivanje stotina hiljada ljudi – o tome se ne razmišlja. Trenutno je u svetu 65 miliona ljudi u zbegu a diskurs u ovoj zemlji se vodi kao da je reč o pitanju treba li odvrnuti ili zavrnuti slavinu.

Ili, uzmimo predizbornu kampanju u SAD. Razumljivo i neophodno odbacivanje odvratnog Donalda Trampa dovelo je do toga da je kandidatkinja Hilari Klinton očas posla (omiljena tehnika dihotomičara) pretvorena u svetilo. Kritičko izveštavanje ili raskrinkavanje njenih krajnje dubioznih političkih i privrednih mahinacija se demonizuje, kao što je to, na primer, bio slučaj nakon poslednjih otkrića Vikiliksa. Džulijan Asanž je proglašen potajnim desničarom i otkrivena je nova osovina zla: Asanž-Tramp-Putin.

Pri čemu smo tako dospeli do još jednog „doktor Džekil i mister Hajd" – fenomena: Vladimira Putina. Za jedne je on najveća pretnja svetskom miru, za druge – častan borac za dobro ponižene Rusije. Onaj ko se po političkoj sceni kreće sa rašljama u ruci, koncentrisan je samo na njihovo trzanje i ne primećuje ništa drugo.

To je kao na klackalici. Neko sedne na jednu stranu, ona se spusti, čovek se ne pomera već samo služi kao protivteža drugoj strani koja je isto tako odlučno nepokretna. I tako traje klackanje koje je za učesnike možda zabavno, ali za druge ljude – propast diskursa.

I u istorijskoj percepciji, dihotomično mišljenje je vodilo ka suboptimalnim rezultatima. Onaj ko često pada u iskušenje da diskutuje o zločinačkoj istoriji komunističke vladavine sa kojom nije bilo pravog suočavanja, mora da konstatuje da se na staljinističku i poststaljinističku politiku gleda blago i sa ublažavanjem. Onaj ko je bio protiv Hitlera, mora biti hvaljen. A onaj ko je kao student izlazio na ulice da bi na sav glas demonstrirao za masovnog ubicu Maoa Cedunga, sada se milostivo šali na račun svoje nekadašnje zablude i upozorava na opasnost da će mu otadžbinu preplaviti stranci. Jer, jedno je sigurno: dihotomičar nikada neće naučiti da misli.

DW.COM