„Dete, obećaj mi da ćeš se ubiti“ | Mozaik | DW | 02.05.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

„Dete, obećaj mi da ćeš se ubiti“

Mnogi Nemci 8. maj 1945. nisu doživeli kao oslobođenje. Sa autorom Florijanom Huberom, razgovarali smo o najvećem masovnom samoubistvu u istoriji i o tome kakvu je ulogu u tome imao Hitler.

Gedenken an die Zerstörung Dresdens

Drezden, oko tri meseca pre kraja rata

DW: Vašu knjigu "Dete, obećaj mi da ćeš se ubiti" počinjete u malom gradu Deminu u Zapadnoj Pomeraniji. Prema vašem istraživanju, u poslednjim danima rata, tamo je od 700 do 1000 ljudi izvršilo samoubistvo. Zašto baš Demin?

Buchcover Kind, versprich mir, dass du dich erschießt

Florijan Huber

Florijan Huber: U Deminu je taj fenomen samoubistva bio posebno izražen. To ima veze i sa geografskim položajem, jer grad je kao na poluostrvu, između tri reke. Nakon što su mostovi bili minirani, niko nije mogao nigde da ode - ni vojnici Crvene armije nakon što su 30. aprila osvojili grad. Pored meštana, tu su bile i hiljade izbeglica sa Istočnih teritorija. Grad je bio pretrpan, ljudi su bili kao u nekoj klopci, na malom prostoru. Zbog složene situacije i raspoloženja koje je nastalo, na kraju je to za mnoge bilo fatalno. Ali Demin nije bio izolovan slučaj.

Šta je to izazivalo tako neverovatan strah kod ljudi tokom invazije sovjetskih trupa?

Ljudi su naravno godinama slušali nemačku propagandu, koja im je dočaravala šta ih čeka kada neprijatelj uđe u Nemačku. To je bilo najstrašnije opsivano: "mongolske horde", kako su zvali Ruse, deci će seći jezike i vaditi im oči, silovaće žene. Strah je bio ogroman. Posebno kada su tome dodate priče izbeglica koje su već doživele strahote – i zločine i silovanja Tako su strah i stvarno iskustvo nasilja povećavali očaj, od kojeg je, mnogu su bili uvereni, moglo da se pobegne samo u smrt.

Da li su masovna samoubistva fenomen straha od Crvene armije? Kako je bilo na Zapadu, gde su napredovali Britanci i Amerikanci?

To nije bio samo strah od neprijatelja i sovjetske vojske. Mnogi ljudi su imali osećaj krivice i upletenosti u zločine, pa zato i strah od onoga što sledi. Mnogi nisu mogli ni da zamisle svet posle dvanaest godina vanrednog stanja. Taj osećaj totalne propasti i tuge nije postojao samo na Istoku, ali je zapravo preovladao širom rajha. Nailazio sam na primere u svim mestima gde sam istraživao. Statistički gledano, broj samoubistava u Bavarskoj je naglo skočio, isto u gradovima kao što je Hamburg. U celom rajhu su samoubistva izvršavale kompletne porodice.

Kakvu ulogu imao primer Hitlera, koji je 30. Aprila 1945, sebi oduzeo život?

Hitler se ubio 30. aprila, a sutradan je na radiju javljeno, da je „firer“ pao u herojskoj borbi protiv neprijatelja. Samoubistvo nije ni pomenuto. Neverovatna stvar je da ovaj "vođa" (firer) kojeg su Nemci zaista voleli i obožavali, prosto kao svetilo, da je taj mit potpuno nestao poslednjih nekoliko nedelja i meseci rata. Ni u jednom dnevniku iz tog vremena, nisam pronašao bilo kakve izraze žalosti zbog smrti "firera". U vremenima totalne propasti Nemačke, to je ljude ostavljalo ravnodušnim. Dakle, uopšte nije istina da je „firer“ ljude poveo u samoubistvo. Hitlerovo samoubistvo ne igra nikakvu ulogu u tom fenomenu.

Ko su bili ljudi koji su se ubijali? Da li su to prvenstveno bili verni članovi NSDAP (Nacionalsocialistička nemačka radnička partija) ?

U Deminu, na osnovu izvoda iz knjige umrlih, možemo da utvrdimo koja zanimanja su imali ljudi. I nismo mogli da otkrijemo ništa specifično s tim uvezi. Bili su to muškarci, žene, deca, radnici, zanatlije, babice, studenti, učenici, …presek te male urbane populacije. I ja sam apsolutno uveren da je to tako bilo svuda. Naravno, bilo je i onih koji su imali poseban razlog za strah. Među onima koji su izvršavali samoubistva, bilo je dosta nacista, ali oni nisu bili jedini.

Florian Huber Autor

Florijan Huber : "Dete, obećaj mi da ćeš se ubiti". Propast malih ljudi 1945. Berlin Verlag, € 22.99.

Da li vas je neki slučaj posebno dirnuo?

U Deminu me je posebno dirnuo slučaj krznarke Marije Dabs. Jedna vrlo jaka osoba. To se vidi iz njenih dnevnika. Ona se već suočavala sa svim životnim krizama: Prvi svetski rat, godine gladi u periodu Vajmarske republike, velika svetska ekonomska kriza. Kada je sa izbijanjem rata njen muž pozvan na front, ona preuzima posao u radnji, brine se o deci. Ova žena sigurno nikada nije pomislila na samoubistvo. Ali, kada je u poslednjim danima rata lutala po ulicama Demina i u šumi videla ljude kako vise na drveću, i Marija Dabs počinje da se plaši i traži otrov za sebe i svoju decu. Čak i ova žena koja je bila puna života, počela je da sumnja u njegov smisao. To me je veoma dirnulo. Ona je preživela samo zato nije našla nešto čime bi mogla da se ubije.

Ali ima mnogo slika 8. maja 1945. na kojima se vide ljudi kako se raduju i slave, …

Svakako, mnogi su odahnuli, sigurno sve proganjane manjine: Jevreji koji su i dalje živeli u Rajhu, ali i politički disidenti. Danas, naravno morate da kažete da je to bilo oslobođenje za sve. U to vreme, neki su to tako doživeli. Drugi su to videli suprotno, tako da su bili uvereni da su morali da se ubiju.

Zašto je ovo najveće masovno samoubistvo u istoriji Nemačke zapravo do sada nepoznato? Da li je to još uvek tabu tema?

To se delimično može objasniti činjenicom da je u DDR-u bilo zabranjeno da se govori o temama kao što je Demin, jer ti bi tako na videlo izašlo nešto loše o Crvenoj armiji. Ali, od ujedinjenja Nemačke je zaista prošlo dosta vremena, tako da samo mogu da zaključim, da se samoubistva ne uklapaju u sliku o našoj prošlosti, onakvu kakvu smo je imali u poslednjih 20 do 30 godina. Mnogo toga je ugurano u krutu šemu zločinaca i žrtava, heroja i dželata. Ova samoubistva dokazuju suprotno. To nisu bili samo zločinci, bilo je svakakvih ljudi. Ali oni nisu žrtve koje bi se mogle porediti sa ljudima koji su bili u koncentracionim logorima. To su bili ljudi koji su se ubili u ekstremnim okolnostima.

Reklama

Jezik

default

Moderni srpsko-nemački

Od frajera, giliptera i hohštaplera preko kuplunga, šoferšajbne sve do drukara i kupleraja - nemačke reči prožimaju srpski književni jezik i sleng. Predstavljamo Vam neke od njih i njihove čudne puteve do Srbije.