Desni populisti su već pobedili | Evropa | DW | 16.09.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Moja Evropa

Desni populisti su već pobedili

Evropska unija zatvara granice i kršenje ljudskih prava prebacuje na libijske milicije i afričke diktatore. Time se Evropa udaljava od svojih osnovnih vrednosti, smatra Krsto Lazarević.

U Nemačkoj i Austriji se bliže izbori, a uskoro će i u Italiji. Kakav god bio ishod tih izbora, desničarski populisti već imaju moć u Berlinu, Beču i Rimu - za to uopšte ne moraju da budu na vlasti. Jer, iz straha da ne izgube glasače sa desne margine, etablirane stranke su odavno počele da im povlađuju.

Koliko je u međuvremenu u Nemačkoj rasprava otišla udesno, pokazuje jedno pitanje Savezne centrale za političko obrazovanje, koje se pojavljuje u Valomatu (aplikacija na kojoj birači mogu da provere stavovi kojih stranaka su im najbliži, prim. red.).

Tamo stoji: „Genocid nad evropskim Jevrejima i dalje bi trebalo da bude centralni deo nemačke kulture suočavanja sa prošlošću“. Može da se odgovori potvrdno, odrečno ili da se izabere neutralan stav. Samo nekoliko meseci od zahteva krajnjeg desničara Bernda Hekea iz desničarske AfD, da „nemačka kultura sećanja mora da se okrene za 180 stepeni“, u Nemačkoj je dozvoljena takva jedna diskusija o Aušvicu. To je veliki uspeh za ekstremno desničarsko krilo stranke koja nema ni jedan mandat u Bundestagu.

AfD je i u glavama pojedinih televizijskih voditelja. Tokom TV-duela Angele Merkel i Martina Šulca glavne teme nisu bile na primer socijalna pravda, obrazovanje i loši uslovi rada - već i izbeglička politika. Umesto voditelja Klausa Štrunca tamo je mogao da bude i neki pijani demonstrant Pegide. On bi možda više zamuckivao, ali sigurno ne bi postavljao gluplja i tendencioznija pitanja. Angeli Merkel na kolenima možemo da zahvalimo što odbijanjem još jednog TV duela, nije dozvolila nastavak te tragične igre.

Nije bolje ni u Italiji. Italijanske vlasti su pre nekoliko meseci počele da ometaju rad nevladinih organizacija, koje na Sredozemnom moru spasavaju ljudske živote. Državni tužioci sicilijanskih gradova optužuju nevladine organizacije za saradnju sa krijumčarima ljudi - optužba koju su desničarske i kozervativne snage u Italiji, Nemačkoj i Austriji zahvalno prihvatile. Uverljivih dokaza do danas nema, ali svejedno: nešto se uvek zakači.

U međuvremenu samo mali broj izbeglica iz Libije stiže u Italiju. To treba zahvaliti italijanskom ministru unutrašnjih poslova Marku Minitiju, koji otežava rad spasilaca, ima dogovor sa sumnjivim milicijama i intenzivno sarađuje sa libisjkom obalskom stražom. Oni koje zanima kako izgleda saradnja sa libijskom obalskom stražom trebalo bi da pitaju spasioce nevladine organizacije Si-voč (Sea-Watch). U noći sa 20. na 21. oktobar aktivsti su u međunarodnim vodama hteli da pomognu ljudima u neprilici, kada je akciju prekinuo brod libijske obalske straže. Tog dana u Sredozemnom moru se udavilo više od dvadeset ljudi - to nije moralo da se desi.

Član 13, stav 2 deklaracije o ljudskim pravima kaže: „Svako ima pravo da u bilo koje vreme napusti bilo koju zemlju." Saradnja EU i libijske obalske straže usmerena u suprotnom pravcu: sprečava ljude da napuste ratna područja gde su u izbegličkim logorima sistematski izloženi ubijanju, mučenju i silovanju. Nemačka ambasada u glavnom gradu Nigera, Nijameju, kancelarski ured informiše o „uslovima u privatnim zatvorima koji podsećaju na uslove kakvi su bili u koncentracionim logorima.“ Zemlje EU mogu slobodno da uređuju svoje zakone o azilu, ali ljude sprečavati da napuste zemlju u kojoj se ratuje, kosi se kako sa uljudnošću, tako i sa osnovnim ljudskim pravima.

Slično je i sa deportacijom ljudi iz Nemačke u Avganistan: „Pogledajte, vraćamo ljude i u zemlje u kojima je rat. Za to čak ne morate da birate desničarske populiste.“ Nakon žestokog napada 31. maja, nedaleko od nemačke ambasade, grupne deportacije u Avganistan najpre su bile obustavljene. Tog dana poginulo je najmanje 150 ljudi, stotinu ih je povređeno. Pogođena je bila i zgrada nemačke ambasade. U Avganistanu se povećava broj ratnih sukoba i žrtava, bezbednih područja nema. To zna i nemački ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer, pa zbog toga na sebi ima jaku zaštitnu opremu dok se kreće tom zemljom.

U SPD-u se neki barem stide prakse sa deportacijom. U utorak uveče na televiziji ZDF kancelarski kandidat Martin Šulc je kazao: „Moja procena je vrlo jasna: trenutno niko ne može biti deportovan u Avganistan." Glupo je bilo jedino što su tri sata ranije ljudi deportovani avionom iz Diseldorfa ka Avganistanu, što bez odobrenja Ministarstva spoljnih poslova, koje predvodi SPD, uopšte ne bi bilo moguće. I zato ne zvuči uverljivo kada kancelarski kandidat SPD-a, koja je četiri godine deo vlade, sugeriše da njegova stranka nema veze sa deportacijama u Avganistan.

 Krsto Lazarevic (Privat)

Krsto Lazarević

Ljudska prava ili ograđivanje? Jedno i drugo ne ide, zato su se EU i njene članice odlučile protiv ljudskih prava. Kako bi to mogli da opravdaju, kršenje ljudskih prava je premešteno u ruke libijske obalske straže i tamošnjih milicija. Ubuduće bi i afrički diktatori mogli da pomognu tvrđavi Evropi da problem prebaci susednom kontinentu. Dok je na Međunarodnom sudu za ratne zločine izdat nalog za hapšenje sudanskog diktatora el Bašira, zbog genocida, Nemačko društvo za međunarodnu saradnju (GIZ) zalaže se za obuku policajaca u Sudanu. Izbeglice koje u Sahari umiru od žeđi ili koje ubijaju u Libiji, jednako malo zanimaju evropsku javnost, koliko i ljudi koji se dave u Sredozmnom moru.

Desničari su već pobedili na predstojećim izborima u Evropi, bez obzira kakav bude njihov ishod. Ljudska prava i civilizacijske standarde, EU je već otpisala kroz saradnju sa libijskom obalskom stražom, afričkim diktatorima i deportacjama u ratna područja. Onaj ko u Sredozemnom moru pokušava da spasava ljudske živote označava se kao kriminalac, na njega se puca i optužuje se da je krijumčar. To smeta samo malom broju građana EU. Važno je da su granice zatvorene i da ne dolaze nove izbeglice. I tako može da se vodi politika, ali onda više ne bi trebalo izgovarati reči kao što su „ljudska prava“ ili „evropske vrednosti“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android