Deset godina od napada desnih ekstremista

„Bilo je baš kao i danas. Frizer je stajao pored svoje mušterije“, kaže Mitat Ozdemir iz inicijative „Kojpštrase je svuda“ dok pokazuje Hasana Jildirima u frizeraju u toj ulici (naslovna fotografija). Često razgovaraju o tome šta se dogodilo 9. juna 2004. Direktno ispred izloga tog lokala jedan čovjek tada je prislonio svoj bicikl. U ruksaku na biciklu nalazilo se punjenje od pet kilograma baruta i ekseri. Frizer Hasan Jildirim nije ni slutio šta se sprema. Samo je primetio čuperke plave kose ispod bejzbol kape. Mislio je da čovjek dolazi na šišanje, ali on se brzo udaljio s tog mesta.

Nekoliko minuta kasnije odjeknula je eksplozija. Silina udara uništila je frizerski salon i okolinu. I zlatar Metin Ilbaj našao se na zemlji. Udarac ga je zbacio sa stolice ispred njegove radnje, 13 metara udaljenoj od bombe. Krhotine stakla i više od 700 eksera letelo je kroz vazduh. Ljudi su ležali na trotoaru u krvi ili su panično bežali.

Uzaj Ozdag, vlasnik obližnje pekare, stajao je ispred radnje zajedno sa ocem i svojim jednogodišnjim sinom. Njegova radnja nalazi se oko sto metara od mesta eksplozije. Ispred je bio parkiran kombi: 21 ekser zabio se u lim vozila. Predao je sina svom ocu i krenuo da vidi može li nekome da pomogne. Teško mu je da pronađe reči kojima bi sve to opisao: „Ljudi su vrištali, u njihovim telima bili su ekseri koji su se još pušili. Bilo je kao u ratu, slika užasa.“

Zlatar Ilbaj u prvom trenutku nije ni primetio da je ranjen. Bol ga je upozorio na to da su mu se ekseri zabili u rame, nadlakticu i butinu. „Imao sam veliku sreću. Da sam stajao na nogama bio bih pogođen tačno u glavu.“ Ekseri su izrešetali oluk iza njega, tačno u njegovoj visini.

Bomba je mogla svakoga da ubije

Ranjene su ukupno 22 osobe, četvoro ljudi vrlo teško. Sreća u nesreći jeste to da niko nije smrtno stradao, jer se u trenutku eksplozije na ulici nalazilo mnogo prolaznika. Tu se nalaze brojne prodavnice građana turskog porekla koje privlače veliki broj kupaca. Mnogo ljudi sedelo je u baštama kafea.

Desnoekstremna teroristička grupa Nacionalsocijalističko podzemlje (NSU) ismevala se na račun žrtava. „Bombastično dobro raspoloženje u Kojpštrase“, cinično su se hvalili počinioci Uve Mundlos i Uve Benhart na video-snimku koji je otkriven tek u novembru 2011, nakon što su obojica izvršili samoubistvo. Prema rečima tužioca u procesu koji je još uvek u toku, „njihov cilj je bio smrt i ranjavanje što više ljudi“.

Pri tom je video-snimak počinilaca napada objavljen još 2004. Jedna nadzorna kamera više puta ih je snimila. Prvo kada su dovezli bicikl sa bombom, a potom i kada su pobegli sa lica mesta drugim biciklima, nakon napada.

Umesto saosećanja, sumnjičenja žrtava

„Ovo je trauma“, kaže Mitat Ozdemir koji već 37 godina živi u toj ulici. Sa mnogim drugim stanovnicima Kelna osnovao je inicijativu čiji je cilj pomoć žrtvama. Kada govori o traumi ne misli samo na napad, o kojem brojne žrtve ni danas ne žele da govore. Traumatično je bilo i punih sedam godina nakon eksplozije.

Samo dan nakon napada, tadašnji nemački ministar unutrašnjih poslova Oto Šili izjavio je da nema indicija da se radi o terorizmu, već da je reč o „aktu kriminalnog miljea“. Ni on, ni njegov kolega iz savezne države Severna Rajna Vestfalija Fric Berens nisu posetili žrtve. Mesecima nakon napada kupci su zaobilazili radnje u ulici Kojpštrase. Žrtve nisu osetile saosećanje nemačke javnosti niti su dobile pomoć psihologa. One i njihove komšije bili su osumnjičeni da imaju veze sa kriminalcima.

Metin Ilbaj se seća dolaska dvojice policajaca koji su mu rekli: „Otvorite usta. Moramo da uzmemo uzorke.“ Tek kasnije je shvatio da su uzimali uzorak njegovog DNK, radi istrage. Policija je vršila pretres stanova lokalnog stanovništva, ljudi su ispitivani u policiji, finansijska policija ispitivala je njihove račune i poreske dokumente. Ilbaj je rekao da ionako nije imao šta da krije, ali dodaje: „Pokušali su da svale krivicu na nas.“ Kada je jedan stanovnik te ulice počeo da govori da su krivci možda desničarski ekstremisti, jedan policajac je preteći rekao: „Ne želim da čujem više o tome ni reč.“

Tajni inspektori, proročice i nijedan ispitan policajac

Na saslušanjima o delovanju ćelije NSU koja su sprovedena u posebnom Istražnom odboru nemačkog parlamenta, takođe se došlo do zaključka da je istraga vođena isuviše jednostrano. Policija je intenzivno tragala u pravcu organizovanog kriminala, razmatrala mogućnost da se radi o konfliktu Turaka i Kurda. Prisluškivani su telefoni, na teren su poslati inspektori sa lažnim identitetom. Policija je putovala čak do Minhena, do jedne proročice koja je navodno trebalo da pomogne u istrazi. Jedva da je iko i pogledao u smeru desničarskog ekstremizma. Godine 2008. istraga je obustavljena.

Od dvojice policajaca koji su se u trenutku eksplozije nalazili u blizini tog mesta, iskaz je uzet tek devet godina kasnije. Njima nikada nisu pokazani snimci nadzorne kamere. „Taj slučaj je mogao da se reši“, kaže Klemens Bininger. On je poslanik Hrišćansko- demokratske unije (CDU), bio je član Istražnog odbora parlamenta i naglašava: „Moglo se konkretno ući u trag trojci koja je činila NSU-ćeliju. Tada su postojale najbolje šanse za to, nakon toga ih više nije bilo.“ Članovi ćelije NSU nastavili su sa serijom ubistava. „Deset ljudi je ubijeno, a ja sam mogao da budem jedanaesti“, kaže Ilbaj.

„Ranije nikada nisam mislio ništa loše o Nemačkoj. To se, nažalost, promenilo. Ja sam više Nemac nego Turčin. Ovde sam 43 godine, u Turskoj sam proveo 16“, priča taj zlatar iz ulice Kojpštrase. Radio je bez prestanka sve te godine, uredno plaćao porez. Njegova deca i unuci imaju nemačke pasoše.

Proces protiv članova NSU

Na prvom danu procesa protiv Beate Čepe, jedine preživele članice ćelije NSU, Ilbaj se našao kao jedan od onih koji su podigli privatnu tužbu. „Drugog dana su me zubi boleli od škrgutanja, to je bilo užasno.“ Bilo mu je teško da gleda optuženu kako sedi – „opušteno, sa žvakaćom gumom u ustima, kako se smeška i čavrlja sa svojim advokatom“. Donosili su joj razna pića „kao je u nekom u kafiću“.

Sud u Minhenu je žrtvama iz ulice Kojpštrase dozvolio podizanje 35 privatnih tužbi. Sve se odvija u okvirima procesa članovima ćelije NSU za sva njihova dela. Inicijativa „Kojpštrase je svuda“ podržava one koji su podigli tužbu, ona ih prati na sednicama suda u Minhenu i ostvaruje kontakte sa drugim inicijativama širom Nemačke koje su nastale nakon terorističkih napada neonacističke ćelije. Metin Ilbaj smatra da je to dobro, da se pogođeni osećaju jačim kada znaju da „imaju nekoga iza sebe“.

Čežnja za poštovanjem i ravnopravnim dijalogom

Mitat Ozdemir želi da konačno svi preduzmu nešto zajedno, kao ravnopravni partneri. Trodnevni festival „Birlikte – stojimo zajedno“ koji se povodom desetogodišnjice napada održava u Kelnu od 7. do 9. juna, njemu nije dovoljan. „A šta ćemo posle toga?“, pita se on. Ozdemir želi da se sve razjasni „da se ništa ne gura pod tepih“. On želi da Kojpštrase postane ulica u kojoj će se sastajati kulture, gde će se sresti nemačka i turska porodica i gde će svi razgovarati ravnopravno, bez predrasuda.

Uveče, frizer Jilmaz Toprak razgovara sa prolaznicima i komšijama ispred svog frizerskog salona, na adresi Kojpštrase 29. Gunđa zbog toga kako ga ponekad tretiraju ovde, u Nemačkoj. Nedavno je nazvao policiju jer je bio zabrinut za jednu stariju damu koja je zbunjeno tumarala ulicom. Kada je ubrzo nakon toga krenuo prema svom automobilu, policajci su ga zaustavili. Kontrolisali su njegove isprave i prtljažnik automobila. U njegovoj četvrti živi mnogo starijih Nemaca. „Šta će komšije da misle o meni?“, pita se. Celu tu noć nije mogao da spava. „Osećao sam se nekako poniženim.“