Derviš Hepok | Mozaik | DW | 09.05.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Derviš Hepok

Ako ne mogu da putujem prostorom, ostao je slobodan koridor kroz vreme: Sarajevo, ulica JNA, ulaz preko puta Đure Đakovića, rana jesen 1982. Tada sam naučio da derviši piju lozu i da Dilan hodži lepo drži tercu.

Čim bi profesor vodnjikavim pogledom počeo da traži nešto u daljini, već bih obuvao patike, znajući šta sledi:

-  Student, hajde, bogati donesi jednu Hepokovu iz granapa.

Leto nije htelo da ode. Sunce je već sat ili dva nakon pomaljanja iznad Trebevića skidalo ljudima jakne, zavrtalo rukave i otkopčavalo košulje. Samo bi s večeri dašak jedva osetne studeni spuzao Miljackom iz romanijskih klisura, košulje bi se zakopčavale, jakne se s ramena ponovo selile na tela. Ali su bašte kafića i kafana i dalje bile pune. Opijao me žamor ispresecan zvrndanjem tramvaja, pozivao na korziranje od Titove duž Vase Miskina sve do Čaršije.

Profesoru bi loza obično zafalila popodne. Odlazio bih do prodavnice, tetkasta prodavačica me je već znala, stavljao bih novčanice sa likom rudara na tezgu, flašu bih umotao u jučerašnje Oslobođenje i odlagao u kesu. Preskačući po dva stepenika u sumračnom, austrougarskom haustoru, vraćao sam se u profesorov salonac. Krckavi parket je bio prekriven turskim ćilimima. Spavao sam na kauču u sobi koja se velikim dvokrilnim vratima odvajala od dugačke odaje u kojoj bi profesor znao pušiti Ibar i pijuckati lozu, rešavajući ukrštene reči i preko cvikera pogledajući guzati televizor Rudi Čajevec.

*

Kad je došlo vreme da pođem iz svoje kasabe na studije, komšinica je rekla da je čula da tražim sobu u Sarajevu pa je to sredila sa rođakom, finim čovekom. Tako sam se sa putnom torbom obreo pred profesorovim vratima. Od toga je prošlo mesec dana. Skoro svako popodne, kada bih se vraćao sa predavanja, išao bih po lozu. Čak i kad profesor nije bio tu, na stolu bi ostavljao šaku belih dinara, tačno izbrojanih, pa bih odlagao beležnicu i skripte i odlazio do granapa.

*

Profesorova smeđa, ocicana kosa padala mu je preko kragne košulje, čiji su rukavi uglavnom bili podvrnuti. Nosio je italijanski prsluk, brkovi behu tamniji od kose ali po rubu požuteli od duvana, prigušivali su hrapav glas.

Sa nama bi ponekad kafu pio i Kemo, nosati momak koji je spavao u sobici do ulaza, a radio je u kafiću nadomak Sebilja. Profesor je bio iz Foče, dakle Foćak, jer se tamo, kao i u Sarajevu,  „ć" nije umelo stvrdnuti. Točio bi nam lozu uz kafu i pričao o Foči. U njegovim pričama fočanska čaršija je bila veća od sarajevske, a likovi sve Fistik do Fistika, lokalni muslimani koji vole i rakiju i Alaha i Tita. Na tanjiriću bi se katkad obrela i tanko izrezana sudžuka.

Brkovi, narečje i loza pretvarali su profesorov izgovor u zbrku prigušenih reči čija me melodija podsećala na ruski, u varijanti podnapitih kozaka. Kad bi Profesor izlazio u klozet, šapatom bih upitao Kemu:

- Šta nam je ovo isprič`o, matere ti?

Kemo, koji  poreklom beše iz mojih krajeva, slegnuo bi ramenima:

- To znaju samo on i šejtan. Al‘ ga je lijepo slušat`.

*

Malo sam se zadrżavao u stanu.

U Vijećnici bih do kasno prelistavao knjige. Na pauzi bih sa ostalim studentima pušio plavu Moravu, vadeći iz nje panjeve, tako smo zvali krupno duvansko trešće koje je zaostalo u preradi, kako bi se radničke i studentske cigarete razlikovale od šminkerskog marlbora. Kada bi rumenilo sa Igmana počelo da zastire grad, palila se ulična rasveta i ezan sa džamija je svojim melanholičnim sečivom delio dan od dolazeće noći. Iz kafića Rock dopirali su tvrdi gitarski rifovi. Prolazio bih pored baščaršijskih lokala kroz vrevu, izbijao na obalu Miljacke i nogu pred nogu odlazio sve do Pozorišne kafane, koja se, svojom krcatom baštom pod krošnjama nudila pogledu kao stara nakinđurena frajla.

Pred spavanje bih gledao kako kroz zavese neon uskim snopom osvetljava vrh ormana na kojem su bile poređane bele valjkaste kape sa crnim trakama. Iza njih, na zidu, mutnim sjajem su se javljale krive sablje u lepo obrađenim kamijama. Moram da pitam profesora šta će mu to, pomišljao bih tonući u san i zaboravljajući opet to pitanje.

*

Sve više je mirisalo na jesen. Čuperci magle bi se zakačili za brda i tamo nabodeni na vršike borova dremali do podneva. Jednog takvog jutra profesor mi je bez ustezanja rekao:

- Student, od sutra dolaze ovi moji. Ramazan je.

- Tvoji?

Profesor skide sa ormara jednu kapu, stavi je na glavu. Ode do velike sehare koja je, do sada neotvarana, hvatala prašinu pod televizorom. Odatle uze neku vrstu kimona i navuče ga preko izbledele teksas košulje. Stao je pred mene, nakrivljenih cvikera, sa rukama koje su mirovale na stomaku. Izgledao je kao kopija lika sa Berberovih slika, ne onih sa konjima, već sa dervišima. Ispod kimona su izvirivala stopala u belim čarapama na kojima je pisalo adidas.

Suzdržao sam smeh.

-Ti si derviš?

Po njegovom iskričavom pogledu shvatio sam da je ponosan na svoj preobražaj.

- Naša tekija je na Bistriku. Ali su nam je uzeli. Ramazan će. Pa ćemo ovdje.

- A kud ću ja?

- Ti ćeš sabahom sa Kemom u njegov kafić, na čaršiju.

*

Niko ne poznaje grad ako ga nije video pre svitanja. U taj čudan čas duž praznih ulica kao da se vrzmaju sene nekadašnjih sugrađana, pomaljaju se čežnje odavno mrtvih ljudi, odsustvo živih nije praznina, već prostor bezimenih. Oni bi da nam makar došapnu ime, tu između baščaršijskih magaza, škrto osvetljenih sijalicama pod strehama, pre nego ih opet raspline prvo svetlo iza mrkog zida brda.

Ili mi se sve to čini, jer ćutke idem za Kemom, i grad posmatram kroz trepavice.

U ovo vreme nabasaćete na ljude koje ni u jedno drugo doba dana ne biste sreli: vernici žure da pre prve molitve uzmu vruće somune u pekarama oko Begove džamije. Iza njih u istom redu ljudi koji su noć proveli kod Reše ili su sišli iz Starog sata. Kriminalci u bundama raskopčanim da pokažu mišićav torzo i zlatne lance na njemu, umetnička bratija iz Zvona, poneki komunalac na odlasku kući, ljudi koji vozare do fabrika u Vogošći, raščavrljane studentkinje i njihovi momčići još paperjastih brada. Svi oni kupuju ramazanski somun, otpuhuju sa njega vrelinu i žvaću, istiskujući mmmm kroz zalogaj.

I Kemo je uzeo dva somuna, stotinjak koraka dalje otključao kafić, ustvari, tesnu prostoriju sa minjaturnim šankom, četri niska stola i klupama uz zid. Kao da je neko preko noći od buregdžinice hteo napraviti nešto zapadnjačko, zastavši na pola puta. Na zidu u ćošku, na ugrađenoj polici bio je posađen gramofon Toska, a pored njega stotinjak ploča.

- Pusti nešto tiho, reče Kemo, dade mi somun, izvrnu se na klupu pokrivši se jaknom. Promrmljao je još nešto i zaspao.

*

Listao sam albume. Uglavnom domaća limunada. Ali i nešto što me obradovalo.

Početak je osamdesetih, a ja rado odlazim u šezdesete.

Stavio sam iglu na crni kolut. Pucketanje.

Oh, wehere have you been, my blue-eyed son?

Kemo je jedva čujno hrkao.

I ja sam pokušao da dremnem naslonjen na šank, ali san me zaobišao.

Gledajući džamiju Havadže Duraka ukrašenu lampionima slušao sam američkog Jevrejina kako na engleskom nazalno opominje apokaliptičkim slikama. Ezan na arapskom se mešao sa Dilanovim glasom, a meni, zaglavljenom u ovoj noći koja umirući daje prostor jutru da padinama sa istoka siđe u grad, to zvuči kao jedna molitva na nekom trećem, jako starom jeziku.

Oko šest su prvi gosti zalupali na vrata. Prenuvši se i otključavši, Kemo je već ćaskao sa dvojicom tipova koje, da nisam nekim čudom ovde, inače nikad ne bih video izbliza: bele košulje, zlatni lančići, kožne jakne iz Turske, pantalone na peglu, cipele na špic. Zamirisala je kafa.

Kemo promeni ploču. Zaim Imamović svojim mirnim glasom oboji nadrealno svitanje u obično baščaršijsko jutro. Ljudi su zujali u svim pravcima, dućani i magaze su pootvarali svoje drvene kapke pretvarajući ih u klupe.

Pozdravio sam Kemu i pošao na fakultet. Moj dan je bio već star kada sam preko Drvenije prešao Miljacku.

*

Popodne sam došao u tih stan. Ispružio sam se na ležaju. Derviška oprema je bila na svom mestu. Sunce se poigravalo požutelim heklanim zavesama.

Probudio sam se u polumračnoj odaji, kroz otškrinut prozor je u sobu zavirivao neon. Žagor sa ulice mi je govorio da nije kasno.

Grundingov kasetofon, jedina moja pokretna imovina vredna pažnje, ćutke je čekao na podu kraj uzglavlja. Kaseta na kojoj je bio miks mojih omiljenih stvari zategla se do kraja. Okrenuo sam opet stranu A, radujući se unapred psihodeličnom zvuku Aleksa Harveja.

Dragoslav Dedović

Dragoslav Dedović

Mu-ha-me-da!

MMMMM

I A-li-ju!

MMMMM!

Hor muškaraca je ovo ponavljao sve brže i brže.

Opsovah nešto.

Profesor je moju psihodeliju pretvorio u svoju.

Pokupio sam sve svoje stvari u torbu i ključ ostavio na stolu.

Prešavši Drveniju i uputio se uz brdo. Student veterine iz mog kraja nedavno mi je javio da tamo, skoro pod Trebevićem, u preuređenoj garaži, ima jedan studentski krevet za mene.

Penjao sam se uz Žagriće, starim turskim basamacima, noge su bivale sve teže.

Kad sam se okrenuo da se odmorim, duboko dole na tamnom jastučetu od pliša grad je žmirkao bezbrojnim zlaćanim čiodama, iznad kojih su se akapela natpevavali Aleks Harvej i sarajevski derviši.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama