Demohrišćani protiv crkvenog azila | Evropa | DW | 24.02.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Demohrišćani protiv crkvenog azila

Mnoge nemačke župe brinu se o izbeglicama i nikome ne smeta kada se ta briga svodi na prikupljanje odeće i hrane. Ali kada je reč o „crkvenom azilu“, čuju se oštre kritike i to baš od stranaka sa hrišćanskim predznakom.

„Policajci te tuku, nema vode ni hrane“ – tako 16-godišnji Ali (na naslovnoj fotografiji levo) opisuje stanje u izbegličkom logoru u Bugarskoj. Zato je pobegao u Nemačku. Međutim, pravila Evropske unije koja su svojevremeno usvojena u Dablinu određuju da se postupak za dobijanje azila sprovodi u onoj članici EU u koju je izbeglica najpre stigla. Zbog toga nemačke vlasti žele da tog mladog Avganistanca pošalju nazad u Bugarsku. On se toga boji. Sada živi u zgradi katoličke župe Sveti Josif u bavarskom gradu Tucingu – kao „crkveni azilant“.

Ali je traumatizovan, priča župnik Peter Brumer (na fotografiji drugi s leva). Alijev otac ubijen je u Avganistanu, kontakt sa majkom i sestrama je prekinut. Brumer se zajedno sa dobrovoljnim pomagačima brine o Aliju i još jednom izbeglici. Istovremeno, pravnici od Saveznog ureda za migracije i izbeglice traže da Nemačka u tim slučajevima pokrene postupak za izdavanje azila. Vlasti se redovno obaveštavaju o crkvenom azilu i u svako doba bi mogle da dođu i odvedu izbeglice. One to ipak ne čine.

„Crkveni azil“ nije pravilo nego izuzetak

Deutschland, Thomas de Maiziere

Demohrišćanski ministar De Mezijer je protiv crkvenog azila

Župnik Brumer ne shvata zašto je nemački ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer u jednom intervjuu govorio o „zloupotrebi crkvenog azila“. Taj hrišćansko-demokratski političar (CDU) izjavio je da kao ministar odbija mogućnost te vrste azila – „načelno i fundamentalno“, ali da bi kao hrišćanin mogao da „ponekad oseti samilost, ali tada govorimo o četiri, pet, šest, deset slučajeva godišnje“. Ministar je naglasio da ni Crkva ne sme da se postavi iznad zakona i kao primer naveo šerijatsko pravo, „neku vrstu zakona za muslimane“. To poređenje nije samo za župnika Brumera „krajnje neumesno“. On i svi drugi koji podržavaju crkveni azil smatraju sami sebe „apsolutno lojalnim državljanima“ koji crkvenim azilom, kao poslednjim sredstvom u opravdanim i izuzetnim slučajevima, žele da ojačaju upravo pravnu državu, tj. da očuvaju ljudska prava.

Crkveni azil zaista je redak izuzetak. Ekumenska savezna radna grupa „Azil u crkvi“ u čitavoj Nemačkoj je izbrojala samo 360 slučajeva, od toga je više od stotinu dece. U velikoj većini slučajeva reč je, kao i u Tucingu, o tzv. „dablinskim slučajevima“. Diter Miler iz Isusovačke službe za izbeglice navodi Bugarsku, Mađarsku, Italiju, Maltu, Slovačku i Rumuniju kao „kritične zemlje“ u Evropskoj uniji, u kojima, prema izveštajima izbeglica i humanitaraca, postoji nedovoljno snabdevanje i u kojima se krše ljudska prava. U slučaju Grčke, Nemačka je već ranije odlučila da privremeno ne vraća potražioce azila u tu zemlju. Nemački sudovi su više puta presudili da izbeglice ne moraju da se vrate u određene članice EU, kaže isusovac Miler. No, dodaje, ne u svim sličnim slučajevima. „To je lutrija“, konstatuje Miler. Ovaj isusovac posreduje i savetuje župe poput one u Tucingu oko pitanja crkvenog azila i naglašava da na crkveni azil otpada manje od 0,3 odsto od ukupno 173.000 podnesenih zahteva za azil, koliko ih je bilo prošle godine.

Prastara tradicija, posebno u Bavarskoj

Symbolbild Christen und Muslime, Kirchenasyl

Crkveni azil bez obzira na veru

Zanimljivo je da baš političari iz stranaka koje u svom imenu imaju izraz „hrišćanske“, CDU i CSU (tzv. stranke Unije), imaju problema sa crkvenim azilom. Pre ministra De Mezijera, šef poslaničkog kluba stranaka Unije u Bundestagu Folker Kauder ocenio je da je crkveni azil „krajnje problematičan“. I dok se političari iz redova Socijaldemokratske stranke (SPD), Zelenih i Levice zalažu za zadržavanje prava na crkveni azil, bavarski premijer Horst Zehofer (CSU) je protiv. Pri tom crkveni azil, koji počiva na hiljadugodišnjoj tradiciji, postoji u crkvama još od biblijskih vremena. A naročito je raširen u Bavarskoj, u kojoj parlamentarnu većinu ima Hrišćansko-socijalna unija (CSU). Bavarsko Ministarstvo unutrašnjih poslova registrovalo je 162 osobe sa crkvenim azilom. „Mi smatramo da to nije spojivo sa pravnim poretkom“, kaže portparol Ministarstva i dodaje da se, bez obzira na to, u crkvene prostorije ipak ne ulazi bez pristanka crkvenog osoblja.

I u župi Sveti Korbinijan u Minhenu, u kojoj je odrastao Diter Miler, 2014. godine je živela mlada avganistanska porodica sa dvogodišnjom ćerkom. Oni su se plašili povratka u izbeglički logor u Slovačkoj gde nisu dobijali odgovarajuću hranu za devojčicu. Porodica je u župi provela šest meseci, a nakon toga su, prema do sada važećem pravu, imali pravo na pokretanje postupka za dobijanje azila u Nemačkoj. Organizacija „Azil u crkvi“ procenjuje da je do sada u 70 do 90 odsto svih slučajeva dozvoljen ostanak izbeglica u Nemačkoj. Savezni ured za migracije i izbeglice poštuje crkveni azil, kaže predstavnica Ureda za DW i dodaje: „Savezni ured u slučajevima crkvenog azila ne podnosi krivične prijave, ni protiv predstavnika Crkve niti protiv potražilaca azila.“

Eine junge afghanische Flüchtlingsfamilie im Kirchenasyl

Avganistanska porodica je 2014. godine utočište našla u župi Svetog Korbinijana

Od proglašenja svetim, do pretnji smrću

Župnik Peter Brumer ni u kom slučaju ne dopušta da ga iko pokoleba u njegovom angažmanu i upozorava da ljudi koji se zalažu za izbeglice ne bi smeli da se proglašavaju kriminalcima. Brumer ima dvadesetogodišnje iskustvo sa crkvenim azilom. „Od proglašavanja svecem, pa sve do pretnji smrću – svega je bilo“, priseća se reakcija na svoj rad. Godine 1995. je u župnu zgradu kod Augsburga primio mladu Kurdkinju sa dvoje male dece. Raspoloženje u Nemačkoj tada je bilo naelektrisano, a nakon rasističkih napada 1993. pooštreno je pravo na azil. Bavarski političari i pravosuđe vršili su pritisak, a Brumer je pozvan na razgovor u Državno tužilaštvo. Istovremeno, morao je da noću poziva policiju kako bi ih zaštitili od „pretnji rasističkih nastrojenih ljudi da će zapaliti župnu zgradu“.

O tom slučaju izveštavali su i nemački i strani mediji. Kurdska porodica danas živi u Holandiji, a župnik Brumer još ima kontakt sa njima. Sada se nada da će se Ali osloboditi straha od neizvesne budućnosti i da će mu u Nemačkoj biti pokrenut postupak za dobijanje azila. Brumer osim toga veruje da je za Tucing, jednu od najbogatijih nemačkih župa, dobro što u njoj već nekoliko godina žive potražioci azila. On priča kako je baš čuo da se jedan potražilac azila iz Afrike brine o obolelima od demencije: „To je mlad čovek koji se prema starim ljudima ophodi sa velikim poštovanjem.“