Deklaracija o Siriji menja balans u regionu | Politika | DW | 23.12.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Analiza

Deklaracija o Siriji menja balans u regionu

Rusija, Turska i Iran spremne su da budu garanti budućeg sporazuma između Asada i pobunjenika. Međutim, rivalstvo između Ankare i Teherana moglo bi to da dovede u pitanje, procenjuje Serhat Erkmen.

Rusija, Turska i Iran su, nakon trilateralnog sastanka u Moskvi 20. decembra, izašle sa zajedničkom deklaracijom koja bi mogla da vodi ka postizanju mirovnog sporazuma između sirijskih vlasti i opozicije. Osnovna karakteristika tog dokumenta jeste da on predviđa konkretne korake i to neposredno u zoni sukoba. Deklaracija se na taj način razlikuje od svih prethodnih inicijativa – a to se objašnjava činjenicom da su Moskva, Ankara i Teheran najuticajniji igrači u regionu.

Naravno, da je za pregovaračkim stolom bio i predstavnik SAD, konsenzus bi bio postignut na još višem nivou. Ipak, uprkos činjenici da Trampova administracija šalje Kremlju signale da je spremna za prevazilaženje razlika kada je reč o sirijskom sukobu, Sjedinjene Države u regionu ipak igraju manje značajnu ulogu nego pre godinu dana. Isto važi i za Saudijsku Arabiju zapetljanu u jemenski sukob.

Promena ravnoteže moći u regionu

Pre nego što pređemo na analizu detalja Deklaracije, trebalo bi obratiti pažnju na dve ključna momenta. Kao prvo, ravnoteža moći u međunarodnim odnosima na početku građanskog rata u Siriji, u velikoj meri se razlikuje od odnosa koji vladaju danas. To ujedno i definiše strategiju svake od zemalja. Kao drugo, vojni balans u Siriji u velikoj meri utiče na opštu dinamiku konflikta. Iz toga sledi da je sukob promenio odnos snaga u regionu.

U ovoj fazi, čak i ako se interesi Rusije, Irana i Turske u Siriji ne poklapaju, svaki od igrača vidi mogućnost da postizanjem konsenzusa ostvari i svoje sopstvene ciljeve. To, međutim, ne znači da se rat bliži kraju.

Nahost-Experte Serhat Erkmen

Serhat Erkmen

Deklaracija u osam tačaka

Deklaracija se sastoji od osam tačaka. Evo nekih od njih: strane se obavezuju da će poštovati suverenitet, nezavisnost i teritorijalni integritet Sirije i naglašavaju svoju posvećenost političkom rešenju sukoba. Moskva, Ankara i Teheran pozdravljaju dobrovoljnu evakuaciju civilnog stanovništva i organizovano povlačenje naoružanih pripadnika opozicije iz istočnog dela Alepa, što bi trebalo da vodi ka primirju na čitavoj teritoriji Sirije, i obavezuju se da će nastaviti da obezbeđuju pristup humanitarne pomoći zoni sukoba.

Pored toga, Rusija, Iran i Turska izražavaju spremnost da doprinesu razradi sporazuma između sirijske vlasti i opozicije, i budu njegov garant. Tri zemlje još jednom su potvrdile svoju odlučnost da se zajednički bore protiv terorističkih grupa „Islamska država“ i „Džebhat Fatah al-Šam“ (sirijskog ogranka „Al-Kaide“, ranije poznatog kao „Al-Nusra front“), koje se odvojeno posmatraju od oružanih opozicionih grupa.

Ključni igrači – Rusija i Iran

Sirijska konflikt ne može se rešiti vojnim putem – neophodno je političko rešenje. Na terenu su se u međuvremenu formirali veoma složeni savezi, što takođe utiče na dinamiku sukoba. Rusija i Iran su uočljivo promenili odnos snaga u Alepu, što bi moglo da se dogodi i u samoproglašenoj prestonici IS – sirijskom gradu Raki. Osim toga, Asadova armija mogla bi da povuče strateški neočekivan potez i krene u napad na grad Al-Bab koji je takođe pod kontrolom terorista.

Pozicije Rusije i Irana po mnogim pitanjima nisu iste, ali su te dve zemlje u jednom složne: i jedna i druga nameravaju da svoju vojnu prednost pretoče u politički uspeh i konačno zaustave svaki razgovor o promeni Asadovog režima. Pored toga, Moskva i Teheran na grupu sirijskih pobunjenika u provinciji Idlib gledaju kao na neprijatelje, a dugoročno kao na rivale.

Podrška Ankare od ključnog značaja

Istovremeno, bez učešća Turske, vojna operacija u provinciji Idlib, gde u sukobu učestvuju i protivnici Asada, mogla bi da potraje veoma dugo. Zbog toga je Rusiji i Iranu potrebna podrška Ankare. Pritom je Turska dobila odlučujuću ulogu u pregovorima ne zbog operacije „Štit Eufrata“ protiv Kurda i boraca IS, već zbog njenog uticaja na sirijsku opoziciju.

Zato je poslednja tačka deklaracije od ključnog značaja. U slučaju da borci „Džebata Fataha al-Šama“ i ostale pobunjeničke grupe ne budu mogle da se razdvoje, napad na provinciju Idlib mogao bi da potraje duže od juriša na Alep, što, po svemu sudeći, može biti ozbiljan problem za tursku vladu. Pričekajmo da vidimo kakva će biti kratkoročna strategija koju će izabrati Ankara. U poslednje vreme, inače, učestale su operacije turske vojske protiv boraca „Džebhata Fataha al-Šama“ u samoj Turskoj.

Kurdska frakcija Demokratska unija (PYD), bliska Radničkoj partiji Kurdistana (PKK) i libanskom šiitskom pokretu „Hezbolah“, u deklaraciji se ne spominje. Te snage imaju veoma veliki značaj za Tursku i Iran. Stav Turske, po kome je PYD teroristička organizacija, dobro je poznat. Od 2014. ta grupa se u velikoj meri oslanja na podršku SAD – ali to što se Vašington u poslednje vreme donekle distancirao od učešća u rešavanju sirijske krize, njima ne nagoveštava ništa dobro.

Naravno, deklaracija Rusije, Turske i Irana u skorijoj budućnosti neće uticati na položaj PYD, ali bi na duže staze to moglo da dovede do promene u odnosu snaga u regionu.

Rivalstvo između Turske i Irana

Istovremeno, najslabija karika tročlanog saveza jeste rivalstvo između Turske i Irana. Ne bi trebalo potceniti činjenicu da je turski ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu na konferenciji za novinare pomenuo „Hezbolah“. Turska je i dalje izuzetno zabrinuta zbog toga što Iran podstiče sukobe među različitim konfesijama u Siriji, a da u Iraku podržava različite šiitske grupe.

U ovom trenutku, postojeći odnos snaga u regionu nameće hitno rešavanje konflikta. Uprkos međusobnih razlika po mnogim pitanjima, odnosi Rusije sa Turskom i Iranom mogu se opisati kao strateško partnerstvo. Međutim, to se ne može reći za Iran i Tursku. Zato je najslabija karika sporazuma ostaje rivalstvo između Ankare i Teherana.

Serhat Erkmen je šef Odeljenja za Bliski istok i Afriku u Institutu Turske 21. veka i drži katedru za međunarodne odnose na Univerzitetu „Ahi Evran“ u turskom gradu Kıršehiru.

 

Pogledajte još

DW.COM