Dejtonska lirika | Evropa | DW | 06.10.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Dejtonska lirika

U susret izborima u BiH valja osmotriti temelje tronarodne kuće. Nacionalno napaljene stranke, svaka u svom tribalnom špajzu, opet žele da prekreče kuću samo u svoje boje. Tako je to kad temelje zidaju - rušitelji.

Ti ljudi su rekli da deluju na temelju poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode i jednakosti.

Pa su dodali da su predani miru, pravdi, toleranciji i pomirenju.

Uvereni su da demokratske ustanove uspostavljaju miroljubive odnose.

Oni su izrazili želju da unaprede opšte blagostanje.

A šta ih rukovodi? Ni manje ni više nego Povelja Ujedinjenih nacija!

Za njih je BiH jedna i jedinstvena. Za njih nema drugih svetih knjiga osim međunarodnog humanitarnog prava.

Nadahnuti ljudi.

Šta ih je nadahnulo?

Opšta deklaracija o ljudskim pravima!

Da čovek poželi sresti ove filantrope, ove naše Gandije. Retko fina ekipa. Humanisti do jaja.

"Samo...", javlja se savest.

Samo šta?,, nećeš valjda tražiti dlaku u jajetu? Ko god se rukovodi ovim principima saveznik je svake bosanske i hercegovačke izmučene duše!?

Samo... ipak postoji kvaka.

Ova načela su svojim potpisima pozdravili i podržali ljudi koji su se zvali Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović. A izrecitovana lirika političkih načela zapisana je u preambuli Aneksa 4 Dejtonskog sporazuma koji je javnosti manje poznat kao Ustav Bosne i Hercegovine.

Produženje rata mirnim sredstvima

Teška srca moram reći da su načela toliko dobra da bih se sa ovom trojicom, a sa njima se skoro nikada ni u čemu nisam slagao, ipak saglasio.

"Samo", opet će moja savest.

Šta samo? Zar nije važnije šta se izgovara od toga ko to izgovara? To bi moglo biti tako, da su ova trojica zaista mislila to što potpisuju. Međutim, taj papir je de facto bio mrtvački pokrov za stotine hiljada žrtava, karta u jednom smeru za milione prognanih.

Sada, 23 godine kasnije, trebalo bi da bude više nego očigledno barem to da su političke biografije i stvarno delovanje rahmetli potpisnika dejtonskog Ustava od početka bili u žestokoj koliziji sa svim načelima koje su oni u Dejtonu parafirali, a u Parizu svečano potpisali.

Dobro, otkako postoje preambule dokumenata, počev od Hamurabija pre više od 3700 godina pa do danas, one su imale više propagandističku nego obavezujuću ulogu. Ipak, dejtonski cinizam je, čini mi se, od posebnog soja.Taj zjap između nemoćnog pojedinca i visokih načela koja ga navodno štite, ta sumorna udaljenost jedne izmrcvarene zemlje od jednakosti, bratstva i pravde –  to je istina dejtonskih potpisa.

Još jednostavnije rečeno: Nije li baš to što ovi fini ljudi nisu potpisali, ali sa sigurnošću jesu mislili i radili, i dan danas jače od načela zapisanih u Aneksu 4? Prećutkivani etno-fundamentalizam, antimoderna ideologija jednog vođe u jednoj veri u jednoj zemlji, u suštini fašistoidna ideološka veronauka traljavog i brutalnog balkanskog tipa, sav taj redizajnirani devetnaestovekovni idejni konglomerat koji je doveo do rata, doživeo je u Dejtonu tek kozmetičku korekciju. Osim toga, nikakve kolektivne psihoterapije istinom koja bi preko katarze dovela do mogućnosti da se ljudi približe svojoj ljudskoj suštini, jedni drugima, pa time i lirskim načelima iz Preambule, naprosto nije bilo.

Dejton je, uprkos finim rečima, značio produženje rata mirnim sredstvima. Neki to zovu „frozen conflict“ kao da je reč o jogurtu iz zamrzivača.

Već se u Preambuli nazire nadmoć kolektivne logike nad autonomijom pojedinca, pošto se najpre spominju "Bošnjaci, Hrvati i Srbi kao konstitutivni narodi” potom slede “Ostali” i to u zagradi, pa tek onda građani. Tu se Preambula približila tadašnjoj krvavoj stvarnosti.

Zemlja je zaustavljena baš u tom polupokretu između 19. i 21. vijeka, pa se neke stvari ne mogu pomaći.

Nacionalni buzdovani

To je jedn od odgovora zašto je pred glasačkim kutijama spiritualno prisustvo potpisnika Dejtonskog sporazuma toliko jako da građani uglavnom izaberu najveće nacionalne buzdovane, kao da  duhovni mentori tih replikanata – suđeni i nesuđeni haški optuženici – nikada nisu ni umrli. U poslednjih četvrt veka tribalno-konfesionalni koncept stalno iznova pobeđuje i time do apsurda dovodi svako univerzalno načelo.

Interesantna je i transformacija percepcije Sporazuma. Najprije su ga bosanski Srbi većinski doživljavali kao đavolju rabotu. U ratu i posle njega šovinistička politika Srpske demokratske stranke uspela je, što milom, što silom, da nametne svoje viđenje zemlje dobrom delu srpskog naroda. A to viđenje je podrazumevalo podelu Bosne i priključenje osvojene teritorije svakoj državnoj tvorevini kojoj bi Beograd bio politički centar.

Hercegbosanski Hrvati su knedlu odustajanja od dela velikodržavnog tisućljetnog sna progutali nešto ranije, kada su Vašingtonskim sporazumom realno izgubili svakoliku perspektivu institucionalizacije etnički očišćene Herceg-Bosne, mada im je Sporazumom bila obećana konfederacija sa Hrvatskom. U Dejtonu je taj “gubitak”  implicitno nadoknađen verifikovanjem rezultata “blickriga” u Krajini – dakle, novog etničkog čišćenja, koje se tako nije zvalo jer u odbrambenom ratu, kao što znamo, nema zločina.

A Bošnjacima je ostalo više nego što su držali za vreme troipogodišnjeg rata, ali puno manje u odnosu na predratnu 1991.

Klintonova patetika i ratna protetika

Cinično pozivanje apsolutnih ratnih autoruteta sva tri naroda na humanistička načela i ljudska prava bilo je nadahnuto – čitaj iznuđeno – ponajpre potrebom tadašnjeg američkog predsednika Klintona da u predstojećoj predizbornoj kampanji predoči uspešnu priču umesto da gleda leševe na CNN-u. A to je mogao samo tako što će, u dobroj američkoj tradiciji, preambulskom patetikom sakriti sumorne činjenice. Dejtonski Ustav je spisak dobrih želja, flaster za pokrivanje loše zarasle rane. Ovlaš išmirglana proteza.

Srpski političari su, Dejtonom udaljeni od maksimalističkog velikosrpskog cilja, reagovali početnim opstruktivnim ponašanjem. Bošnjački političari su, doduše, zahtevali povratak proteranih Bošnjaka, jer ih je bilo najviše, ali se posla ne bi prihvatali sa toliko entuzijazma, kada se radilo o povratko izbeglih Srba i Hrvata. Pa su se prećutno mirili sa sa stanjem “ko šta jamio – jamio”, učvršćujući svoju dominaciju tamo gdje su većina.

Na hercegbosanskoj frustraciji Hrvata u Mostaru zube je polomio i iskusni nemački političar Hans Košnik, kojeg su u njegovom propalom pokušaju rekonstrukcije multietničkog jezgra grada, na cedilu ostavile upravo zapadne slile, baš one koje su garantovale Dejtonski sporazum.

Nekoliko visokih predstavnika je mahalo batinom specijalnih ingerencija, pa je i to prestalo.

Dejtonska trauma

Stvar se potpuno obrnula za ove 23 godine. Srpska vladajuća nomenklatura u BiH predvođena Dodikom kune se u izvorni Dejton. Zašto? Pa zato što je on legalizovao Republiku srpsku.

Bošnajci bi da menjaju Dejton uglavnom u unitarnom, a Hrvati uglavnom u trećeentitetskom pravcu. Pat-pozicija, samo sa donekle drugačijim ulogama u odnosu na devedesete.

Rodonačelnici ovakvog stanja su potpisali tekst u kojem se tvrdi da oni deluju na temelju poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode i jednakosti. A ostavili su, svako u skladu sa obimom svoje moći i cinizma, zemlju u trajnom postraumatskom stanju.

Njihovi naslednici pomno neguju i redovno obnavljaju ratnu traumu, simulirajući terapijsku nameru.

Serbien Belgrad Dragoslav Dedovic (privat)

Dragoslav Dedović

Pored prvih zvučnih reči Preambule na mom primerku Dejtonskog sporazuma, nasleđenom od majke, našao sam njenom rukom dopisan uzvičnik. Zato pišem ovaj tekst. Znam šta mi uzvičnik iz Kalesije poručuje: Sloboda, jednakost i solidarnost moraju biti jači od cinizma potpisnika. Uprkos svemu,  bh. građanima po ovim načelima stalno valja meriti koliko su svoji na svome i u Bihaću, i u Tomislavgradu i u Zvorniku. Ili – u Sidneju, Torontu, Kelnu.

Ovom tekstu, rekao bi jedan moj drug, fali dubinska empatija i pravi zaključak – kao deus ex machina morao bi se pojaviti kvalitetan okupator koji bi rešio problem i kojeg bi svi zajedno kvalitetno mrzeli. Do tada se igramo loše beskonačnosti.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM