David Albahari – „duša u mašini za mlevenje mesa“

„Jedan star čovek je gledao kako mu supruga umire od raka, uz zlobne komentare kojima joj je umiranje učinio još težim. Sada je i njemu zdravlje teško narušeno, boluje od Parkinsona i pokazuje simptome demencije. Njegov sin, dvadesetak godina mlađi, sve to je posmatrao. To što se on sada o svom ocu stara veoma prilježno i sa još većim strpljenjem, zapanjuje, kako se čini, i njega samog. Da li je do te spremnosti došlo zbog života njegovog oca o kojem on tek postepeno stiče saznanja, i koji je obeležen političkim previranjima u mladoj Jugoslaviji, usled kojih je otac proveo godine poniženja na ozloglašenom Golom otoku? Da li je, dakle, milosrđe sina pokušaj uspostavljanja naknadne pravde, baš kao što i, obrnuto, otac smatra da mu je bog poslao bolest kako bi mu naplatio račun za ranije grehove?“

Ovim opisom dnevnik Frankfurter algemajne cajtung počinje svoju belešku povodom smrti pisca Davida Albaharija: „Roman Davida Albaharija Danas je sreda, koji je pre tri godine objavljen na nemačkom, još jednom pokazuje šta je tom piscu bilo važno u njegovoj dugoj publicističkoj karijeri – Albahari (...) je postavljao pitanje individualne krivice unutar veće mreže isprepletanih krivica. Tu priču, i pored otpora mnogih savremenika, nije prekidao, baš kao što ni sebe ni svoje protagoniste nije poštedeo otrežnjujućeg iskustva prema kojem počinjena nepravda ničim ne može da se izbriše i da tačan uvid u počinioce i njihovih nedela ostaje obaveza.“

Autor teksta naglašava da je Albahari proučavao „veze između patnji koje su pretrpljene i nanete drugima“ i istraživao „posledice jednog i uzroke drugog“.

Nema jednostavnih priča

Berliner cajtung svoj tekst o Albahariju takođe počinje pričom o romanu Danas je sreda. Preminuli pisac je u ovom tekstu okarakterisan kao „veliki pripovedač“: „Kada se u njegovom delo koje se sastoji od 14 romana, kratkih priča i zbirki eseja, potraži vezivno tkivo, otkriva se linija istorijskih trauma 20. veka“.

„David Albahari je bio predsedavajući Saveza jevrejskih zajednica Jugoslavije 1991, kada se Jugoslavija nalazila u raspadu. Potpomagao je evakuaciju Jevreja iz Sarajeva koje se nalazilo pod opsadom, a 1994. i sam otišao u egzil – u Kanadu. Tamo je napisao svoje najvažnije knjige u kojima se tematski uvek vraćao u region svog porekla. „U Albaharijevom delu nema jednostavnih priča“, gonitelj je uvek i progonjeni, „dželat je istovremeno i žrtva“, poput protagoniste pomenutog romana „koji je na sopstvenoj koži osetio sve ono što je ranije činio drugima“, piše Berliner cajtung.

Zidojče cajtung je objavio kraći tekst s najvažnijim biografskim podacima o Albahariju, pomenuvši kako je u svojim delima slavan pisac „stalno pisao o temama porodice i načinima koje se istorijski događaji odražavaju na lična sećanja i sudbine.“

„Na površini, Albaharijeva proza ima veliku jasnoću. Ali, što se čovek u to više udubljuje, tim nejasnije postaju dramaturške konture“. Izdavač Šefling (...) i njegovi prevodioci Klaus i Mirjana Vitman, ostali su mu verni bez obzira na sva lutanja (i ponavljanja). Kao poslednji je objavio roman Danas je sreda koji na cinizam jugoslovenskih komunista podseća sa žestinom koju od Albaharija više niko nije očekivao. Iza njega neće ostati samo ta zaostavština“, piše Zidojče cajtung.

Dijagnostičar epohe

Švajcarski dnevnik Noje cirher cajtung u prvoj rečenici svog nekrologa konstatuje: „Od svih značajnih pisaca krvavo propale Jugoslavije, Srbin David Albahari je verovatno najoštrije i najneumoljivije razmišljao o stvarnim uslovima neuspeha mnogonacionalne države. Od užasnog građanskog rata gotovo svih protiv svih za vreme Drugog svetskog rata, preko komunističke strahovlade Tita upakovane kao utopija o boljem svetu, pa sve do brutalnih secesionističkih ratova devedesetih godina, čistilište istorije bukti ili tinja u svim njegovim romanima i pričama.“

Autor teksta Andreas Brajtenštajn dalje piše: „Onaj ko se upusti u njihovo čitanje mora biti spreman da ostavi svaku nadu. Videće kako mu duša prolazi kroz mašinu za mlevenje mesa – i na kraju na čudesan način biti srećan i utešen.“

„Književnost je za Albaharija bila posmatranje i refleksija, samoizumljenje i samouništenje istovremeno. Sa drastičnošću, tragikom i apsurdnošću svojih materijala je pokušavao da se izbori dubokom ozbiljnošću, lakonskom ironijom i očajničkom komikom što se, i pored svih napora, nije moglo postići. Nije nikakvo čudo što junaci njegovih romana u završnim aporijama obično gube razum.“

(...)

„Albaharijev svet je lavirint koji svaki pokušaj izbavljenja čini još većim. Sav napor jezika, nečuven pripovedački trud, formalna iznenađenja, kaskade refleksije i samorefleksije su tu da bi na kraju ukinuli sami sebe. Tako pisanje ne stvara izvesnost, već se ispostavlja kao neka vrsta lepe zabludelosti u proizvodnji ekstrakta očajanja.“

„David Albahari će u svetsku književnost ući kao izvanredan dijagnostičar epohe, ali i kao eminentan agnostik. Njegovo uznemirujuće delo je epitaf koji odlikuju svetleća negativnost, delatna intimnost i užasna lepota. Rešenje nije locirano u punoći bitisanja, a protivotrov za ništavilo postaje – bol. Odoleti – to je sve, ali potpun je samo raspad“, piše Noje cirher cajtung.

Priredio: S. Bojić

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.