Danke, Irinej! | Evropa | DW | 11.03.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Kolumna

Danke, Irinej!

Okrećem unutrašnji durbin ka Balkanu da vidim koja vrsta lokalnog ili planetarnog ludila zabavlja moje sunarodnike. Turski alfa-mužjak bi da od nemačke kancelarke napravi – hitlerušu. A jedan mesni vladika kune pihtije.

Osvrnem li se na nekoliko proteklih dana, onda vidim kako na velikom globusu spavaju kontinenti, svaki za sebe duboko iščašen. A na njima regioni i države, iscrtani političkom imaginacijom ljudskog roda, njegovom potrebom da ugrabi što više, makar drugima ostalo malo ili ništa.

Na planeti su uvek neki izbori, predizborne metafore, postizborne traume. Recimo, turski alfa-mužjak hoće pošto-poto da napravi od nemačke kancelarke – hitlerušu. Njoj se svašta može zameriti, ali kada čovek u čijim zatvorima čame na stotine novinara viče „drž'te lopova" i poziva se na slobodu govora, onda to izdaleka izgleda kao loša komedija. Izbliza posmatrano, to je opasna demagogija za sledbeničke mase i smrtonosna pretnja za sve koji drukčije misle. Crtanje brčića Nemcima kada ti se ne sviđa njihova politika, više priliči pijanim bitangama iz seoske krčme, nego ozbiljnom državniku.

Imalo bi šta da se kaže i o Trampu, ali ne mogu da se bavim baš svakim cvrkutanjem američkog predsednika, time se već bavi cela planeta.

Inače, ljudi ginu. U Siriji. Iraku. Avganistanu. U Ukrajini. Ali ne samo tamo. Ljudi beže. Pa i rutom koja više već godinu dana zvanično ne postoji – onom balkanskom.

Kada svetski mediji, na godišnjicu zatvaranja tog pravca za zbegove, spomenu meni drage zemlje, po tužnoj navici okrećem svoj unutrašnji durbin prema mestu gde sam rođen. Da vidim koja vrsta ludila ovih dana zabavlja moje sunarodnike.

Bila gospoja Mogerini. Istrpela Šešeljevo klicanje Rusiji u skupštini. Pomislim, ljubav bi trebalo da bude potvrđivanje voljenog bića, a ne njegova zloupotreba u obračunu sa nekim trećim. Sve što bi trebalo da naljuti drugog – nije ljubav, već mržnja. Pa tako i ovakva rusofilija u stvari nije ljubav prema Rusiji. Već mržnja prema EU. Mogerinijeva, inače bezbojna političarka, postala mi je nakon skupštinskog gostovanja u Beogradu čak pomalo simpatična. Ostala je mirna, sa osmehom. Pošto je od rođenja okružena Italijanima, sigurno je burnim cirkuskim tačkama manje zatečena nego, recimo, skandinavske ili nemačke kolege.

Onda osetim ponos zbog jednog mestašca u Vojvodini. Ono je pre neku godinu dospelo u Ginisovu knjigu uvrnutih superlativa. Tamo su nakratko stolovale najveće pihtije na svetu. E, ali u januaru ove godine beše prehladno, a mestašce htede da ipak proslavi pihtije na svojoj uspešnoj Pihtijadi, doduše nešto kasnije – usred posta. Ali ne lezi Vraže! Nadigao se Vladika Irinej, jarostan kao lik iz Gorskog vijenca, pa počeo da kune. „Ko ne dođe na boj na pihtije, od ruke mu ništa ne rodilo“. Obećao je da će se svakome Srbinu koji zagrize pihtije na prokleti dan, ukazati lično bivši pevač teškometalne grupe AC/DC i proderati mu se na uvo: „Hells bells".

Barem sam ja tako shvatio pisanije mučenog Irineja u kojem se spominju „Mrtvačka zvona". Pomislim, Bože, budi milostiv prema svakom rabu koji, uprkos odgađanju Pihtijade, zlohud, ipak učini ratni zločin izjedanja pihtija. A zašto sam ja ponosan na ovo mestašce? Pa, kako bi drukčije ime tog mesta ikada dospelo na listu svetskih agencija? Danke, Irinej!

U Bosni bi jedni da vode još jedan međunarodni sudski spor protiv Miloševićeve Srbije, a drugi ne daju. Dovoljno da se jasno vidi kako rat u tim namučenim ljudima nije završen već zamrznut.

Pomalo je zamrznut i pretprošli rat u Hrvatskoj, na jasenovačkoj tabli, gde se nacistički pozdrav pretvara u žal za herojima iz devedesetih.

Priština hoće svoju vojsku, a Srbi s Kosova ne bi ni za živu glavu. Sve to posmatra Haradinaj iz lepog alzaškog Kolmara. Ništa novo. A u Makedoniji predsednik države ne da mandat partiji koja je organizovala parlamentarnu većinu. Ne da i tačka. Kad imaš svog predsednika koji je iznad zakona i Ustava, onda je sve lako.

Naposletku, nikako da skontam da li su Rusi hteli da smaknu Mila ili nisu? Ili Rusi nisu više to što su bili, ili se to samo snilo Mili. Ali nikako da neko stvarno pokaže „smoking gun". Nisam baš razumeo ni ko je onomad ostavljao oružje kraj Vučićeve očevine. Jesu li i to neki Rusi? Izgleda da to ipak nije bio KGB.

Vučić otvorio svoju predizbornu turneju na Jugu: „U Vranje nema laganje". E nije nego! Na osnovu pažljivog pregledanja Vučićevog brecanja na novinare, konstatujem da srpski premijer mrzi svakoga ko mu pominje Savamalu ili plate koje je obećao radnicima. E, ako se neko ipak drzne da Acu priupita za nešto što je grešio, taj vrli pitalac nije novinar, već navijač protivkandidata. I kao takav dostojan brecanja. To vole vučićevci, sve im srce brže bije kad premijer britko brije!

Dragoslav Dedovic Kommentarbild App

Dragoslav Dedović

Kakva Savamala, znamo da je to sitnica. Premijer je odavno priznao da je pod fantomkom bila država. I da bi i on usred dana seo u bager, da su ga samo obavestili na vreme. Kada država banditski krši zakone koje bi trebalo da čuva, to je, takoreći, viši interes. Nemojte se držati zakona ko pijan plota, što reče pokojni Broz.

I opet pogledam onaj globus, kontinente koji se podvlače jedan pod drugi, one granice overene krvlju. Razmnožavaju se autoritarni tipovi, jašu na sve većem ego-tripu. Svi bi da uče od velikog Cezara, pa i balkanski cezarčići. Od Ankare, preko Moskve, pa sve do Vašingtona, na vlasti su tipovi koji vole da se isprse iznad zakona.

Voljni su da maltretiraju sve drugo i drukčije, kao Irinej pihtije.

I da se kao takvi – otpadnici od pravne države – u svom sjaju pričine svome narodu koji će u transu da se grune u prsa i gladijatorski vikne: Ave Caesar, morituri te salutant!

U prevodu: Živeo vođa, pa makar ja crk'o.

Reklama