„Danas je lako videti da je levica pogrešila“ | Politika | DW | 01.04.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

intervju

„Danas je lako videti da je levica pogrešila“

Ekonomski pad srednje klase u odnosu na najbogatije je uzrokovao traženje žrtvenog jarca i jačanje desnice na Zapadu, kaže u intervjuu za DW Branko Milanović, jedan od vodećih svetskih istraživača nejednakosti.

DW: Veoma ste traženi u poslednje vreme, u ponedeljak (1. april) ćete govoriti u Berlinu… šta govori o svetu kad je jedan istraživač nejednakosti veoma tražen?

Branko Milanović: To je dobro pitanje. Govori da je nejednakost postala jedan od glavnih fenomena na Zapadu. Ranije nikoga nije interesovala, a danas je jedna od glavnih tema. Ne samo zbog nejednakosti kao takve već zbog političkih efekata koje ima: smanjivanja srednje klase u zapadnim zemljama, jačanja desnice i onoga što se naziva populizmom ili ukupnog smanjivanja značaja Zapada u odnosu na Kinu.

Smatrate da je jačanje desnice zasnovano na nejednakosti, na porastu zanemarenih slojeva stanovništva?

Da. Kada pogledate promene u političkom pejzažu zapadnih zemalja gde naravno uključujem i Ameriku i zemlje poput Poljske i Mađarske, takozvani populizam – ne volim naročito taj termin – je rezultat ekonomskih promena. To se može razmatrati na dva načina: možete reći da su se ljudi promenili zbog imigracije ili da je uvek bilo latentnog nacionalizma. Ali to je nedovoljno objašnjenje. Drugo, bolje objašnjenje, je da je došlo do ekonomskog pada srednje klase u odnosu na najbogatijih jedan ili najbogatijih pet odsto i da je to prouzrokovalo traženje žrtvenog jarca za taj pad. Ekonomski uzroci su u osnovi ovoga što vidimo na političkoj sceni.

Ljudi koji na svojoj koži osećaju taj pad se međutim okreću najplićim nacionalističkim parolama. Da li to govori da je levica negde pogrešila?

Da, to govori da je levica dovedena u situaciju da nema prepoznatljivu politiku. U prošlosti je pogrešila kada je prihvatila neoliberalnu politiku čak i svesrdnije od desnice.

Mislite na Tonija Blera, Gerharda Šredera?

Apsolutno, i Klintona. Naravno, sa sadašnje tačke gledišta je lako videti da je levica pogrešila, ali bila to situacija u kojoj su opšti principi globalizacije već zavladali i nije bilo lako imati politiku koja bi išla protiv toga. Danas socijaldemokratija plaća cenu toga, ali tada nije bilo baš puno alternativa.

Postoji li protivrečnost između socijalne jednakosti i liberalnog principa slobode na kojem se temelji kapitalizam? Jer, kad se pomene jednakost, brzo se dođe do straha od uravnilovke.

Apsolutno je netačna kritika da je svako ko govori o jednakosti zapravo za uravnilovku ili komunizam. Jednakost i nejednakost nisu binarne kategorije. To je kao sa temperaturom – ako mi je na 40 stepeni previše toplo, to ne znači da želim da živim u Sibiru. Dakle, ne kažem da ne treba da postoji nejednakost jer je to uostalom nemoguće. Netačno je i da smanjenje nejednakosti vodi u komunizam jer smo od 1945. do 1980. godine imali period socijaldemokratskih, radničkih pa čak i konzervativnih partija na Zapadu koje su značajno smanjile nejednakost u svojim zemljama, a nisu napustile kapitalizam. Kapitalizam i relativno prihvatljiv nivo nejednakosti nisu u suprotnosti. Pitanje je da li je kapitalizam liberalnog tipa u uslovima globalizacije kompatibilan sa relativno niskom nejednakošću.

Da li je?

Danas je teže. Recimo u periodu 1945-1980. je postojala snažna kontrateža porastu nejednakosti kroz sindikate, porast obrazovanja, formiranje srednje klase, a čak su i desnica i centar prihvatali visoke poreze i socijalnu državu. Danas ne možete da ograničavate transfer kapitala jer je to u suprotnosti sa globalizacijom i neprimenjivo je jer bi bogati iznosili novac u inostranstvo. Manja je i prihvatljivost visokih poreskih stopa, a veća skepsa prema ulozi države kroz socijalne transfere.

U tekstovima i intervjuima ste dali već nekoliko recepata. Zalažete se za pravu jednakost šansi kroz jednake šanse u obrazovanju i oporezivanje nasledstva. Zašto?

Zbog nespremnosti srednje klase da plaća više poreze – oni su često već oko polovine bruto-prihoda – i nepoverenja u socijalne transfere, potrebna je nova politika čiji bi cilj morao da bude izjednačavanje šansi. To podrazumeva povoljniju poresku politiku prema srednjem staležu, a smanjivanje povlastica najbogatijima. Oporezivanje nasledstva je takođe smanjenje razlika u šansama za buduću generaciju. Obrazovanje pak mora da bude javno i kvalitetno i dostupno. U Nemačkoj to možda nije toliki problem, ali u Americi su privatne škole dominantne, kvalitetnije i veoma skupe. Srednja klasa ne može da pošalje decu na škole koje bi bile kvalitetne i pristupačne.

U Nemačkoj je obrazovanje mahom javno i finansirano iz budžeta, ali ipak deca akademskih građana trostruko češće idu na studije nego radnička deca.

Nemoguće je potpuno izjednačavanje, osim ako ne napravite obrnutu selekciju kao Kina u vreme Kulturne revolucije – samo deca radnika mogu na fakultet. To je diskriminatorno. Uvek će deca obrazovanih roditelja imati više prilika da se zainteresuju da se i sama obrazuju, ali je pitanje koliko je društvo sposobno da učini da te razlike ne budu ogromne i preovlađujuće.

Pomenuli ste upravo da ste protiv diskriminatornih mera, ali ste u jednom intervjuu predložili drugu vrstu diskriminacije kao protivtežu globalizaciji – da migranti imaju ograničena građanska prava. Kako uopšte branite tu tezu?

U boljem svetu bi bilo bolje imati više migracije sa manje prepreka. Ali mi ne živimo u tom boljem svetu. Danas u Evropi nije popularno prihvatanje migranata, čak se može reći da je Bregzit rezultat migracije istočnih Evropljana u Britaniju. Uzimajući u obzir tu situaciju, mislim da moramo da nađemo kompromis između potrebe za migracijom koja smanjuje globalnu nejednakost i siromaštvo i omogućava ljudima iz manje razvijenih zemalja da povećaju svoj dohodak – i spremnosti domicilnog stanovništva na Zapadu da primi migrante. Otuda ideja o cirkularnoj migraciji gde bi migranti recimo u Nemačkoj bili samo određeni broj godina i to ako imaju posao, a onda bi morali da se vrate kući. To nije idealno, ali se plašim da, ako odbacimo takve mogućnosti, možemo završiti sa nula migracije.

Da se koncentrišemo na Srbiju za kraj: paradoksalno opada stopa nezaposlenosti baš jer se ljudi masovno iseljavaju.

To jeste problem migracije u siromašnim zemljama kada puno kvalifikovane radne snage odlazi. To je problem i Hrvatske, Bugarske, Albanije… ali sa druge strane ne možete ljudima da zabranite da odu. To je bila politika Istočne Nemačke – često se zaboravlja da je Berlinski zid napravljen da bi se sprečio odliv kvalifikovane radne snage ka Zapadnoj Nemačkoj.

Da li se subvencijama i investicijama kakve se favorizuju u Srbiji može podstaći privreda i smanjiti nejednakost s obzirom da dolaze mahom slabo plaćeni poslovi?

Mislim da mogu. Zemlje poput Srbije koje u odnosu na plate imaju relativno obrazovanu radnu snagu imaju nekih prednosti u privlačenju investitora. Zapadni kapitalisti idu tamo gde je odnos kvalifikacija i plata za njih povoljan. Upravo to je u nekom smislu loše za zapadnu srednju klasu, ali je dobro za formiranje srednje klase ili smanjenje nezaposlenosti u siromašnim zemljama kao što je Srbija. Često ljudi u Srbiji kažu da neće da budu samo jeftina radna snaga. Nažalost, to je jedna od prednosti siromašnih zemalja. Ako tražimo da budemo plaćeni kao Nemci, onda ne bismo imali priliv kapitala.

*Srpsko-američki ekonomista Branko Milanović, 1953, jedan je od vodećih svetskih istraživača nejednakosti. Doktorirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu 1987. godine, bio je glavni ekonomista u istraživačkom odeljenju Svetske banke. Predavao je i predaje na brojnim univerzitetima, između ostalog na Gradskom univerzitetu u Njujorku. Autor je više od 40 studija i brojnih knjiga na temu nejednakosti.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama