Dan kada su gorele knjige

"Protiv dekadencije i moralnog propadanja. Za odgoj i moralnost u porodici i državi! Predajem vatri dela Hajnriha Mana, Ernsta Glesera i Eriha Kestnera.

10. maja 1933. godine nekoliko meseci posle Hitlerovog dolaska na vlast gorelo je u 200 nemačkih gradova. U pratnji SA, mašući bakljama, vojska radoznalaca pratila je rektore u togama i studente na mesto spaljivanja knjiga, dok je orkestar svirao nacionalističke marševe. Paljenje knjiga na berlinskom Trgu opere direktno je prenošeno na radiju:

„Protiv drskosti i arogancije. Za red i poštovanje pred besmrtnim nemačkim narodom. Progutaj, zapali dela Tuholskog i Osieckog".

Otpora skoro da i nije bilo

Prilikom spaljivanja knjiga bio je zapanjujući, čak i za same nacionalsocijaliste, nedostatak otpora činu „Protiv nemačkog duha,“ kako je nazvana akcija spaljivanja. Građani su dopustili spaljivanje dela svojih mislilaca i pesnika, od Tomasa Mana do Liona Fojhtvangera, od Zigmunda Frojda do Franca Kafke. Germanista Valter Jens kaže:

„Reakcije su bile slabe. Pojavile su se kratke beleške u novinama. I odjek u inostranstvu je bio veoma skroman. U Holandiji, Austriji i Americi pojavili su se pojedinačni glasovi koji su se usprotivili akciji, ali je sve to bilo veoma skromno. Uopšte uzevši, pretnje nacista kao da su bile same po sebi razumljive, gotovo normalne. Tek posle je postalo jasno da se radilo samo o uvertiri".

Spaljivanje knjiga nije nemački izum

Spaljivanje knjiga je ličilo na narodno veselje, za koje su se pripremili antidemokratski studenti i profesori. Antisemitski „Kampfbund za nemačku kulturu“ pod vođstvom vatrenih zagovornika tla i krvi Alfreda Rozenberga, i ministar propagande Gebels podržali su spaljivanje knjiga u Berlinu i drugim gradovima.

"Borba za vlast mora biti pametno pripremljena. Tek kada se ideja ujedini sa vlašću, nastaju istorijska čuda i prevrati. Studenti su nosioci, predvodnici i branioci mlade revolucionarne ideje ove države“

Spaljivanje knjiga nije bilo i nije nemački izum. Biblioteka u Aleksandriji, osnovana 288. godine pre Hrista, simbol je za sistematizaciju nauke. Za vreme rimskog građanskog rata antička aleksandrijska biblioteka je prvi put zapaljena, zajedno sa 500.000 svitaka.

Rimski car je naredio spaljivanje hrišćanskih spisa. U srednjem veku su spaljivane jeretičke knjige. U Kini i Francuskoj, Italiji, Španiji, Engleskoj, SAD, Rusiji, Indoneziji, Čileu, Šri Lanki, prvom, drugom ili trećem svetu- od muslimana do hrišćana, u siromašnim i bogatim zemljama - svugde su spaljivanje knjige.

Biblioteke su bile omiljeni cilj artiljerije. Namera je bila da se uništi kulturni, verski, etnički ili politički identitet.

Sarajevo 1992: U 19. veku sagrađena Nacionalna biblioteka imala je tri miliona knjiga i spisa, svetski poznata nezamenjiva zbirka.

Kulturna dobra su u svim vremenima nosioci nacionalnog ili verskog identiteta kaže predsednik nemačkog Saveznog arhiva, Hartmut Veber:

„U Balkanskom ratu, 1990. godine shvatili smo da je Arhiv svesno bio meta, da su svesno uništeni podaci, jer se znalo da ako se unište etničke manjine, etničke grupe, njihove crkvene knjige, da će tako nestati i deo njihovog identiteta.“

„Zapalite me“ pozvao je Oskar Maria Graf pripadnike nacionalsocijalista. Inkvizitori kukastog krsta bili su zaboravili da spale njegove knjige 10. maja. „Ovo nepoštovanje nisam zaslužio", rekao je Oskar Maria Graf.