Dan kada je gorela Ulica Kneza Miloša | Politika | DW | 21.02.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Dan kada je gorela Ulica Kneza Miloša

Stotine hiljada ljudi bile su na beogradskim ulicama pre šest godina, 21. februara 2008. Posle mitinga „Kosovo je Srbija“ neki od njih su se „igrali“ pirotehnikom pred stranim ambasadama. Epilog se ne nazire ni dvogledom

Baklje i molotovljevi kokteli rasteruju februarski mrak u Ulici Kneza Miloša. Pred belom fasadom američke ambasade šačica policajaca, „nedovoljno opremljena sredstvima za suzbijanje napada“, kako će kasnije ispričati jedan od njih. Naređeno je da čuvaju ambasadu, ali da se uzdrže od kontakta sa demonstrantima. To ubrzo postaje nemoguća misija – nekoliko kamenica povređuje policajce bez štitova i šlemova, i snage bezbednosti se povlače u bočnu Ulicu Miloša Pocerca. Put ka ambasadi SAD, i malo dalje, ambasadi Nemačke potpuno je otvoren za huligane. Ne uspevaju da provale ulazna vrata u konzularno predstavništvo SAD, ali razbijaju prozore na prvom spratu i pentraju se kroz njih. Zgrada je već zapaljena. Službenici se povlače na „drugu liniju odbrane“, tu su i marinci sa puškama na gotovs. Puka je sreća što niko od ratobornih patriota nije stigao dotle. Bilans dirigovanog (?) haosa je 78 povređenih građana, 50 povređenih policajaca, 200 uhapšenih, nikada izmerena i izmirena materijalna šteta i – jedno ugljenisano telo na prvom spratu ambasade Sjedinjenih Država.

Bacio sam kamen, ali nisam dobacio

Prošlo je punih šest godina od divljanja i piromanije koju je životom platio dvadesetogodišnji Zoran Vujović. On se, prema dostupnim podacima, ugušio ugljen-monoksidom u potpaljenoj ambasadi SAD. I punih šest godina nema nikakvog epiloga – za napade na ambasade SAD, Nemačke, Turske i Hrvatske pravosnažno nije osuđen niko. „Tradicionalni izgovor za sve slične stvari je loše funkcionisanje srpskog pravosuđa koje nema hrabrosti da se suoči sa procesima koji imaju političku konotaciju“, kaže Nikola Radišić, novinar B92 koji se bavio tom temom. „Videli smo snimke stotina ljudi ispred ambasada, a tužilaštvo je navodno uspelo da identifikuje samo jednu osobu. Na kraju je taj mladić osuđen za krađu unutar američke ambasade i ništa više. Onda je i ta presuda pala na Apelacionom sudu“, priča Radišić za DW.

Nakon diplomatskog pritiska Vašingtona i Berlina, 2012. godine počeo je postupak protiv dvanaestorice mladića, uglavnom iz Novog Sada, za koje je dokazano da su veče proveli u blizini bakljade u Kneza Miloša. Jedan od njih je „video da su ljudi bacali nešto ka ambasadi“, ali ne zna ko i šta. Drugi je stigao kada je „ambasada već gorela“. Treći čak priznaje da je bacio kamen ka ambasadi, ali „nije dobacio“. Dalje se nije odmaklo. Novinarski pokušaji da se probije zid ćutanja već godinama nailaze na istu prepreku. Tomo Zorić, portparol Republičkog javnog tužilaštva, kratko nam je rekao: „Uz svu dobru volju, ne mogu da Vam dam nikakve informacije o napadima na ambasade“. Pričljiviji nisu ni u Ambasadi SAD, u međuvremenu preseljenoj na Dedinje, a Stejt dipartment takođe je odbio da komentariše tromost srpskog pravosuđa.

Nasuprot njima, Andreas Šokenhof ima šta da kaže. On je u nemačkoj Hrišćansko-demokratskoj uniji (CDU) zadužen za jugoistok Evrope i bio je deo parlamentarne delegacije koja je u Beogradu, u dokumentu od sedam tačaka, kao jedan od uslova na evropskom putu postavila rasvetljavanje napada na nemačku ambasadu. „Nikako nisam zadovoljan razvojem“, navodi Šokenhof za DW. „Uprkos tome što su počinioci i podstrekači napada gotovo sigurno poznati, do danas nema optužnice, iako je Srbija po međunarodnom pravu obavezna da rasvetli slučaj.“ Šokenhof dodaje da se u nedostatku presuda i optužnica može zapitati da li ima dovoljno političke volje za rešavanje slučaja. Prošlog juna nemački Bundestag usvojio je zaključak prema kojem pregovori sa Srbijom o pristupanju EU ne mogu biti zatvoreni dok se pravosnažno ne osude napadači, ali i nalogodavci koji su, kako precizira Šokenhof, „odgovorni što Ambasada nije pravovremeno i valjano zaštićena“.

SAJ gde mu mesto nije

Do danas traje medijska i čaršijska licitacija o onima koji se u nemačkom jeziku (i dokumentu Bundestaga) nazivaju Hintermänner – bukvalno, ljudi iz pozadine, nalogodavci. Tadašnji ministar policije Dragan Jočić je samo mesec dana ranije imao tešku saobraćajnu nesreću. U vakuumu koji nastaje u resoru najčešće se pominju tadašnji premijer Vojislav Koštunica i šef njegovog kabineta Aleksandar Nikitović koji je navodno komandovao policijom na dan mitinga. To je u emisiji „Insajder“ na televiziji B92 tvrdio i Vladimir Božović, bivši generalni inspektor, a sadašnji državni sekretar MUP-a. „Moj je utisak da on (Nikitović) snosi najveću odgovornost, zajedno sa šefom BIA, gospodinom Bulatovićem, koji je morao, kao šef tajne policije, da ima operativne podatke šta će se dešavati i šta će se spremati“, rekao je Božović 2009. godine. Tako se famozna politička pozadina svodi na jednostavno pitanje koje posle demonstracija nalazimo već u naslovu teksta Miše Vasića u „Vremenu“: Ko je povukao policiju?

Hapšenje demonstranata

Hapšenje demonstranata

„Tek kada je postalo jasno da situacija u Beogradu izmiče kontroli – ili da je dostignut poželjan nivo haosa – policija počinje da reaguje aktivnije“, piše Vasić u tom tekstu. „Iz psiholoških razloga (nadamo se!) u Kneza Miloša ulazi Specijalna antiteroristička jedinica (SAJ) u onim Legijinim oklopljenim hamerima i vozi se ka ugroženoj zgradi Vlade u Nemanjinoj bez podrške policijske pešadije i sve veselo mašući sa tri prsta iz vozila, kao da im je 5. oktobar. Razume se da su se demonstranti razmakli da oni prođu i nastavili tamo gde su stali. […] Pošto je policija konačno dobila dozvolu da počne da koristi hemijska sredstva i gumene metke, situacija se ubrzo smirila. Lišeno je slobode skoro 200 lica, a posle dan-dva pojavila se informacija da su kod nekih od njih nađene skice sa lokacijama ambasada u Beogradu; to, međutim, niko ne želi ni da potvrdi ni da demantuje“, dodaje se u tekstu.

Istina je da je sve uoči tog mitinga – četiri dana po proglašenju nezavisnosti Kosova – smrdelo na haos. Predsednik Boris Tadić se prisetio da ima neobično važnu i neodložnu državnu posetu Rumuniji, te je mikrofon prepustio premijeru Vojislavu Koštunici i tada zameniku šefa radikala Tomislavu Nikoliću. „Mislim da je pušteno da se stvari otrgnu kontroli i da je u pozadini postojala namera da dođe do rušilačkih demonstracija“, kaže novinar Nikola Radišić. „Na suđenju za paljenje ambasade toj ‘Vojvođanskoj grupi' su neki od njih jasno rekli da su otišli pred ambasade podstaknuti zapaljivim govorima na mitingu, pre svih Vojislava Koštunice. Upravo na toj bini treba tražiti odgovor za podstrekivanje nereda“, dodaje on. Tadašnji (a i sadašnji) ministar Velimir Ilić kasnije je izjavio da je „demokratija i kada se razbije neki prozor na stranim ambasadama“.

Kosovo za patike

Osim ovih „demokratsko-patriotskih“ razloga, bilo je i divljanja drugačije prirode. Od nekoliko stotina hiljada ljudi iz cele Srbije, mnogi se posle govora političara ispred Narodne skupštine nisu uputili ka Hramu Svetog Save, kako je planirano. Osim piromana pred ambasadama, izdvojile su se i stotine pojedinaca koji su pljačkali butike, u čijim su izlozima tog dana, prevencije radi, ostavljene srpske zastave i odštampane parole „Kosovo je Srbija“. Zvezde Jutjuba postale su dve plavuše (kasnije saznajemo da su to Maja i Jovana), koje su se toliko opteretile kesama sa pokradenom garderobom da su ih jedva nosile. „Kad 300.000 ljudi krade, to smo i mi radile“, rekla je jedna od njih za B92. „Mislim da nam policija podiže krivičnu prijavu, kao da smo ubile čoveka – to ne razumem. Pa cela ova zemlja je u rasulu.“ U januaru 2009. je Aleksandar Miloš, vlasnik Max-sporta u Sremskoj ulici, putem internet-portala „Peščanik“ upoznao javnost sa sudskim epilogom provale i masovne krađe u svom butiku. „Dečko koji je obio našu radnju osuđen je na uslovnu kaznu u trajanju od 11 meseci u roku od četiri godine. Najinteresantnije je da sud oslobađa okrivljenog troškova krivičnog i sudskog postupka, te oni padaju na teret budžetskih sredstava suda, to jest – poreskih obveznika.“

Ambasada SAD, dan posle mitinga 2008.

Ambasada SAD, dan posle mitinga 2008.

Kada se podvuče crta, tog 21. februara 2008. godine u nekoliko sati isplivala je na površinu sva patologija jednog društva. Huligani-piromani, „bezuba“ policija, devojke koje kradu jer „svi kradu“, ministar koji eufemizira zločine pričom o prozorima… O pokojnom Zoranu Vujoviću – čije je telo ucveljeni otac identifikovao po zlatnom lančiću i kopči od kaiša – pevala je južna tribina Partizanovog stadiona. Petog decembra 2008. na Jutjubu mu je posvećen jedan video-klip u kojem se na engleskom i srpskom objašnjava da je Vujović bio „vojnik, Srbin i brat“. Autor klipa piše: „I ja mislim da je hteo da umre tako za njegovu zemlju Kosovo Srbija.“ Zašto je i uz čiji blagoslov ovaj mladić ulazio u predstavništvo strane zemlje, da tamo skonča u dimu i vatri, i dalje ne znamo. Možda saznamo jednog dana, kada novopečeni gorljivi zagovornici EU, u svom pohodu ka Briselu, stignu do stavke – napadi na ambasade.

Autor: Nemanja Rujević
Odg. urednik: Ivan Đerković

Reklama