Damir Šodan i njegov haški bluz

DW: Tebi je, Damire, bilo dato, da siđeš u sedmi krug Danteovog pakla – da upotrebim tu književnu metaforu jer nemam bolju – jer si dve decenije radio za Haški tribunal. Ono što je u „Božanstvenoj komediji“ reka ključale krvi – Flegeton, u kojoj gore duše nasilnika – za tebe je bila sumorna svakodnevnica. Kao prevodilac si propustio kroz sebe i svedočenje žrtava i poricanje zločinaca.

Damir Šodan: Jeste, radio sam dugo vremena u jednom „nestvarnom“, ali nimalo virtuelnom profesionalnom okruženju, gde sam između ostalog naučio da „normalizacija“ monstruoznosti i njeno integrisanje u naš simbolički poredak i nije moguće osim svesnim skretanjem pažnje prema nečemu manje patološkom, vedrijem i prihvatljivijem. U mojem slučaju to je bila književnost, ne samo kao terapijska digresija, već i kao instrument iskupljenja.

Naime, od početka rada na Tribunalu često mi je padala na pamet Ničeova rečenica „ako dugo zuriš u ponor, ponor će ti uzvratiti pogled“, jer upravo samopromišljanje kroz suočavanje s brojnim tragičnim sudbinama drugih kod čoveka, ako je iole normalan, izaziva osećanje zahvalnosti i poniznosti što je bio pošteđen užasa kojima su mnogi u njegovom okruženju doživotno obeleženi, pod uslovom da su uopšte preživeli. Nisam, doduše, zbog svega „što sam propustio kroz sebe“ osetio poriv da osnujem aktivističko humanitarno udruženje, ali jesam odlučio da kao pisac budem što je moguće odgovorniji, da ne kažem angažovaniji, referišući se u svom radu na surovu stvarnost i njen socijalni i geografski okvir koji mi je takoreći samim rođenjem dosuđen.

Moj najveći uspeh kao dramskog pisca sastoji se u tome što sam svojim tekstovima uspeo dvaput povezati razdeljeni Mostar, taj balkanski i hercegovački Belfast, i to oba puta u režiji moje cenjene prijateljice Tanje Oručević Miletić. Prvi put s istočne obale groteskom Noć dugih svjetala u izvođenju MTM-a, a drugi put sa zapadne, burleskom Chick Lit u izvođenju HNK. U obe predstave, naime, učestvovali su i zajedno igrali ansambli sastavljeni od hrvatskih i bošnjačkih glumaca, tako da se može reći da je teatru uspelo ono što svih ovih godina ne uspeva politici, uključujući i vajne međunarodne izaslanike.

Da li si imao trenutke kada se profesionalno nisi mogao povući iza uloge jezičkog posrednika, kada ti je bilo previše?

Naravno da je bilo svega, ali čovek mora da se potrudi da ostane na visini zadatka, pa čak i onda kada je mučno i zamorno pratiti dugotrajno i mukotrpno porađanje pravde kroz maratonsko izvođenje dokaza. Ali pravo je civilizacijska tekovina i naprosto moramo prihvatiti činjenicu da se nikad neće u praksi poklopiti s pravdom kao takvom. Naneti ožiljci i počinjene štete zauviek ostaju kao putokazi budućim generacijama, premda mi se čini da neprekidno zapadamo u iste greške, gotovo da čovek povjruje u cikličko kretanje istorije na način na koji ga je davno ponudio Đanbatista Viko.

Svejedno mislim da je jugoslovenski Tribunal svojim radom i rezultatima itekako doprineo tome da situacija ne bude i kudikamo beznadnija, jer sasvim je moguće da bismo izostankom međunarodne pravno-etičke regulative danas gledali najgori šljam kako predsedava parlamentarnim debatama. Prema tome, stvari stoje daleko bolje negoli recimo u Sudanu gde iz masovnih grobnica raste kukuruz.

Šta je bilo najbizarnije?

Pamtim kad sam jednog petka uveče, negde početkom dvehiljaditih, otišao na žurku postdiplomaca haškog ISS-a (Međunarodni institut za društvene studije) gde se okupilo veće društvo stranaca koji žive u Holandiji. Kad sam kročio u dnevnu sobu, na moje nemalo iznenađenje zatekao sam omanje društvo u zagrejanoj raspravi o ratu u bivšoj Jugoslaviji. U žučnoj debati prednjačila su dvojica „nesvrstanih“ kolega od kojih je jedan iznosio tipično hrvatski, a drugi srpski narativ o „našem“ ratu.

Dakle, ni jedan, ni drugi nisu bili autohtoni ljudi iz regiona, već zapravo „alohtoni“ Jugosloveni koji su studentske godine proveli u našoj bivšoj državnoj zajednici. Kolega iz Angole je studirao u Beogradu, a kolega iz Ugande u Zagrebu, a prepirali su se služeći se srpskom, odnosno hrvatskom varijantom BHS-a, i to onom podstandardnom, naime govorili su beogradskim, odnosno zagrebačkim slengom. Ne znam da li postoji bolji i životniji primer za to šta su ideologija i medijska propaganda kadri učiniti ljudima.

U slučaju Haškog tribunala ustanovljavanje činjenica nije izlečilo društva iz kojih potiču zločinci. Unaokolo divljaju revizionistički narativi. Supkulture masovno koketiraju s ekstremnom desnicom i postaju novi mejnstrim. Ima li nade? Ili smo osuđeni da živimo u Limbu – kažnjeni čežnjom za pravdom, ali bez nade?

Krah socijaldemokratskih platformi i njihova ispražnjenost od svakog vitalnijeg sadržaja, kao i neefikasnost i inertnost liberalnog establišmenta, ostavili su globalno veliki prostor populističkim pokretima koji se u svojoj banalnosti oduševaljavaju preživelim i davno odbačenim fašističkim i supremacijskim teorijama, tako da mislim da je ova nova nenormalnost kojoj smo svedoci na Balkanu ovaj put dobrim delom izdanak svetskog trenda, pa su se i mnogi stari nacionalisti malo frizirali ne bi li se predstavili u novom svetlu.

Možda je neumesno poređenje, ali me podseća na situaciju u jugoslovenskom roku kada se Bregović sa Doživjeti stotu pokušao prošvercovati kao deo „novotalasne“ priče, u čemu je, naravno, kao i u većini stvari, zahvaljujući svom talentu i uspeo. Ali desničari naprosto nemaju dara, pa se tako neki bivši hrvatski „pravaši“ sada pokušavaju brendirati kao takozvani „suverenisti“. Ali o kakvom suverenitetu može govoriti jedna desna politička opcija u maloj državi s milijardama dolara duga, čiji političari patetično ciče od sreće kada im se kreditni rejting promakne iz kategorije „smeća“ u onu „recikliranog otpada“. Mislim da je tim grupama daleko važnije izluftirati svoj nazadnjački naboj negoli zaista okrenuti novu političku stranicu. Ima li nade, ne znam, ali znam da ona na španskom stoji za „ništa“.

Veoma mlad si prijateljevao sa veoma kvalitetnim ljudima. Jedan od njih je pokojni Predrag Lucić. Spomenuo si u jednom intervjuu da je cela ekipa iz Ferala, kojoj si i ti pripadao, a naročito Lucić, imala zarazni „smeh slobode“. Ako vidimo prvobitnu akumulaciju kapitala od ratne do tranzicione ekonomije i stanje postjugoslovenskih društava – nije li nam svima taj smeh zastao u grlu? Nismo li džaba krečili?

U retrospektivi mi se čini da je u vreme kada je Feral bio na vrhuncu naš politički diskurs u regionu bio još uvek gotovo „hladnoratovski“ crno-beli, to jest da se sagledavao kroz prizmu binarnih opozicija, pa je lako bilo razlučiti ko je nacionalista, a ko nije, ko je levo, a ko desno, ko je nazadnjak, a ko naprednjak i dalje tim redom. Međutim, zahvaljujući agresivnoj digitalizaciji i akceleraciji sveta počeli smo sve više živeti u entropijskom okruženju, gde se sve preliva uglavnom iz šupljeg u prazno, pa je uz svu našu hiperinformisanost sve teže saznati što se zaista događa, imajući u vidu da su fake news postale uverljive koliko i „stvarne“ vesti. Živimo ustvari u vremenu velike ontološke nesigurnosti, što bi rekao Slavoj Žižek.

Kad je reč o „smehu slobode“, bojim se da je on zauvek otišao u istoriju, nekako gotovo ruku pod ruku s našim nikad prežaljenim drugom Predragom koji je u najboljoj maniri Erazma Roterdamskog svojim delom ispevao veliku „odu ludosti“, uspevajući neprekidno razigranim smislom za humor i jezičnom virtuoznošću karikirati Zlo, ne bi li nas bar malo poštedeo ispoljavanja njegove razorne snage.

U Beograd si često dolazio i pre rata. Družio si se s Vojom Šindolićem, drugarom i prevodiocem bitnika i beogradskim studentom. On je bio tvoj okidač za posvećivanje prevođenju bitničke književnosti. Za stolom u „Prešernovoj kleti“ bio je redovno i Predrag Lucić koji je osamdesetih u Beogradu studirao. Urednik si u Enklavi, elektronskom časopisu koji u Beogradu uređuje Zvonko Karanović. Tu su ti izašle izabrane pesme. Koliko još ima „tvog“ Beograda, a koliko je Dežulović u pravu da se ono najbolje u ovom gradu nalazi u poodmaklom procesu samorazgradnje?

Boro je, za razliku od mene, kompetentni poznavalac beogradskih prilika, jer je daleko češće tamo odlazio, a neko vreme i živeo, tako da je sigurno imao dubokog razloga da kaže to što je rekao. Uostalom, uz urnebesni humor njegov novinarski integritet i objektivnost su ono zbog čega ga rado čitaju mnogi „nekontaminisani“ ljudi u regionu.

Lično imam utisak da je u Beogradu dolaskom jednog provincijalca i partijskog aparatčika Slobodana Miloševića i odlaskom velikog umetnika i dendija Bogdana Bogdanovića (nekadašnjeg gradonačelnika), promenjena cela jedna paradigma ili čak „psihizam“ grada, što je koncept koji je osmislio upravo Bogdanović. I da je sve od tog trenutka krenulo u nekom pogrešnom pravcu.

Transformaciju nagore doživeo je i Zagreb gde godinama vlada jedan „dotepenac“ iz hercegovačke Pogane Vlake. Mislim da taj toponim, osim što je sam po sebi etimološki sugestivan, jasno svedoči i o tome da je Zagreb, pored toga što je glavni grad Hrvatske, s vremenom postao i metropola propalog Tuđmanovog projekta Herceg-Bosne. Dok se pak nekada „crveni“ Split, zahvaljujući prilivu zatucanog stanovništva iz „pasivnih krajeva“, pretvorio u binu za odiozne predstave crnokošuljaša.

Ali budimo malo i optimisti, pa podsetimo na to da je Luis Mamford, veliki američki urbanolog, tvrdio da su gradovi u dobroj meri poput teatra, a pozorište je mesto stalne promene, pa se možda ipak možemo nadati da će na ključna mesta jednog dana zasesti malo kvalitetniji „intendanti“.

Obišao si globus, živeo decenijama u Holandiji, žena ti je crnogorsko-hrvatska Kanađanka. Koliko kosmopolitske prakse podnosi jedna biografija, a da domaći identitetni čistunci ne počnu da lepe etikete?

Mislim da je identitet u vreme globalizacije u 21. veku precenjena kategorija, jer danas se na primer čovek koji barata samo jednim jezikom kategoriše kao „nepismen“. Još nas je osamdesetih Benedikt Anderson podsetio da su nacije ustvari „zamišljene zajednice“ nastale trijumfom sekularnih ideja Prosvetiteljstva nad takozvanim „božanskim pravom kraljeva“.

Problem je što se na Balkanu nacija ne doživljava kao suverenitet građanina, nego kao poligon za iživljavanje etničkih i plemenskih strasti. Etničko čistunstvo je intelektualni i moralni idiotizam, o čemu najbolje svedoče i najnovija genetska istraživanja koja pokazuju da danas valjda šesnaest miliona ljudi od Tihog okeana do Kaspijskog mora nose gene Džingis Kana, a pripadaju različitim etničkim grupama.

I dan danas sam uveren da je Marks bio u pravu i da je nacija zapravo ništa, a klasa sve. Mislim da čovek u okviru klase najbolje ostvaruje svoje društvene i ekonomske interese – jer nije isto biti „veliki Hrvat“ sa tri hiljade ili trideset hiljada kuna mesečno.

Nadam se da će nas globalizacija, klimatske (ne)prilike, a evo sada i pandemija podsetiti na to da smo upućeni jedni na druge i slobodni da odaberemo put solidarnosti. Ili drugim rečima, kurs starih stoika koji su vjerovali u jedinstvenu svetsku „državu“ – kosmopolis, što bi nas sve zajedno činilo kosmopolitima.

Ti nisi od onih književnika koji su ostavili gitaru zarad pisanja – ti još uvek sviraš bluz u jednom bendu koji ima internacionalnu postavu. Počeo si kao novotalasni klinac u splitskom bendu. Zašto baš bluz?

Kad počneš s rokom, valjda je očekivano da završiš s bluzom, sledimo li logiku Madija Votersa koji je na pitanje od čega je nastao bluz, duhovito odgovorio: „Od rokenrola“! – aludirajući na činjenicu da bi bluz, da nije bilo Stonesa, Enimalsa, Jardberdsa, Krima i Led Cepelina, zauvek ostao celom svetu, pa i samoj Americi, velika nepoznanica.

Paradoksalno, ali istinito, najviše sam inicijalno o bluzu naučio još kao tinejdžer tokom onih sto i više dana straže u JNA ranih osamdesetih, kada sam redovino s „kalašnjikovim“ CZ M70 na leđima i malim Sanyo tranzistorom u ruci noćima u Batajnici slušao emisije Studija B i „Dvestadvojke“ čiji su urednici raspolagali velikom količinom originalnih ploča koje nigde drugo do tada nisam imao prilike da öujem. Bluz u svojoj direktnosti i prividnoj jednostavnosti neverovatno dobro konzerviše emociju, a tematika se vrti oko svakodnevnih životnih stvari kao što su ljubav, seksualnost, poroci i društveni status, dok se iza kulisa odvija drevna i univerzalna priča o grehu i iskupljenju.

Inače, svojevremeno sam prošao celu „štraftu“ američke „korenske muzike“, sve od Nešvila, do Nju Orleansa, a obišao sam i Čicago, gde sam uspeo upoznati Badija Gaja, najvažnijeg živog bluzmena, koji me upitao: „Odakle ti ovde, sine?“ „Nećete verovatno znati, Badi“, počeo sam oprezno nabadati, „Hrvatska, Dalmacija, Split... zapadni Balkan...“, i nastavio petljati, da bi me Badi u jednom trenutku prekinuo: „Ma normalno da znam odakle si, iz Bosne, je l’ tako?“ „Tako je!“, potvrdio sam ozaren što moj heroj nije potpuno promašio metu.

Tvoji dramski tekstovi se izvode, poezija ti je prevedena na dvadesetak jezika, mlađi književnici priželjkuju takvu karijeru. Da li se smatraš ostvarenim? Nije li književnost, a posebno poezija, saterana u ćošak između društvenih mreža, diktata zabave, dominacije komercijalnog romana i sve veće armije ljudi koji nisu pročitali nijednu jedinu knjigu, a završavaju fakultete?

Leonard Koen kaže da poezija nije preokupacija, već presuda. Tako da se zapravo u tom smislu teško može govoriti o karijeri. Karijerni je pisac onaj koji isključivo živi od književnosti. Mislim pritom na prodaju sopstvenih knjiga, a ne na novinarstvo ili publicistiku.

Upoznao sam niz svojih vršnjaka, američkih pesnika koji svi redom predaju negde u akademskoj zajednici, što znači da se pored pisanja bave poezijom iz „pedagoškog“ ugla, i moram reći da su dosta njih frustrirani, jer su tako jako blizu, a zapravo tako daleko od onoga što zaista žele da rade, a to je da pišu. Tek manjina je zadovoljna time što prenosi svoja znanja i veštine mlađima.

Globalno uzevši, mala grupa ljudi iz sveta književnosti uspeva da bude komercijalna, a da ne kompromituje svoju umetničku viziju, naprosto zato jer tako stoji stvar s umetnostima postindustrijskog kapitalizma, koji je ustvari „hiperkapitalizam“ zato što se obrazac stvaranja profita preliva u sve sfere života.

Prema tome, kad je reč o pisanju, čovek je nekako uvek na početku. Iskustvo pomaže, ali ono što umetnici žele je valjda iznenaditi i samog sebe, a to nije uvijek lako, tako da je „ostvarivanje“ zapravo work-in-progress.

Demokratizacija koju je doneo internet učinila je književnost daleko manje elitnom, budući da je svako s tastaturom dobio priliku da, makar kao bloger ili zajedljivi komentator, uskoči i izjasni se u javnom prostoru koji se u međuvremenu beskrajno proširio, ali ne i produbio. Ranije je imperativ znanja bio uslov sine qua non za književnike, čak i za one koji su bili etiketirani kao tvorci „trivijalnih“ žanrova, a danas je normalno da veterinar (u)misli da može napisati bildungs roman. Setimo se samo Umberta Eka koji je znao pisati prijemčivo štivo, a u suštini je bio semiotičar i medijavelista. Ili recimo hrvatskog Pavla Pavličića, majstora krimića koji je napisao preko sto knjiga, a stručnjak je za baroknu književnost.

Gde zapravo živiš, između Haga i Splita? Nedostaje li ti uvek ono mesto na kojem upravo nisi?

Izašao sam iz Ujedinjenih nacija s 50 godina, baš kao Bukovski iz poštanske službe (smeh), tako da sam u poslednjih pet-šest godina sve više boravio u Splitu. Međutim, pandemija i lockdown zakačili su nas u Hagu, pa sam momentalno u Hlandiji sve dok se zdravstvena situacija malo ne stabilizuje. Ne bih rekao da mi bilo šta nedostaje, jer se trudim da se držim mudre izreke Lemija iz Motorheda, koji kaže: „Dom je u glavi, sve ostalo su geografske preferencije.“ 

Šta bi ti pitao Damira Šodana, da si ti ja?

Možda ono što je navodno Moša Pijade pitao Crnjanskog u Londonu: „Kad ćeš više kući, budalo stara?“ (smeh).

Damir Šodan (Split, 1964), pesnik, prevodilac, dramski pisac, urednik, diplomirao je engleski jezik i opštu istoriju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Objavio je šest pesničkih zbirki, dve knjige svojih izabranih dramskih tekstova, te antologiju suvremene hrvatske „stvarnosne“ poezije. Poezija mu je prevedena na dvadesetak jezika. U njegovom prevodu objavljeni su brojni severnoamerički pesnici (između ostalih Čarls Simić, Rajmond Karver, Čarls Bukovski, Leonard Koen). Dvadesetak godina radio je kao prevodilac za Ujedinjene nacije u Holandiji, a sada je slobodni književnik i književni prevodilac. Živi u Hagu i u Splitu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android