Dajte rat! | Mozaik | DW | 10.02.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Berlinale

Dajte rat!

Berlinale je najveći festival sveta gde pak ima sve manje mesta za filmove iz bivše Jugoslavije. Neki tvrde da su u pitanju stereotipi – očekuju se samo ratne i posleratne teme. Put do festivala je moguć koprodukcijama.

default

Film "Šavovi" bavi se nestalim bebama u Srbiji

Zahuktava se i ovo Berlinale, 69. po redu. Od četvrtka, kada je festival otvoren filmom danske rediteljke Lone Šerfig „Ljubaznost stranca“ pa do 17. februara kada će, dan nakon što se podele nagrade, Berlinale biti zatvoren danom rezervisanim za široku publiku, na festivalu će biti prikazano 400 filmova, što je opet za nekoliko filmova više nego prošle godine.

Ekspanzija je jedan od zaštitnih znakova dugogodišnjeg festivalskog selektora Ditera Koslika kojem je ovo poslednje izdanje festivala koje vode. Koslik se hvali činjenicom da je Berinale naraslo u najveći filmski festival na svetu koji, osim profesionalne publike, pogleda i gotovo 400.000 Berlinaca.

Po tomu je Berlinale zaista različito od ostalih „A“ festivala poput onog u Kanu, gde „obična“ publika uopšte nema pristupa ili onog u Veneciji gde je broj karata za obične smrtnike drastično ograničen.

Ekspanzija po ceni kvaliteta?

Ali kritičari, od kojih brojni Kosliku zameraju da je od Berlinala načinio cirkus s nepreglednim programima, poput kulinarskog bioskopa sa kuvanjem uživo i kartama koje uključuju hranu.

Činjenica je, i na to se žale ne samo kritičari nego i novinari nemačke metropole, da na Berlinale svake godine dolazi sve manje i manje istinskih zvezda, koje su, koliko god ne jamče dobar film, ipak sastavni deo svake filmske smotre. A toga je na Berlinalu svake godine sve manje, a od sledeće godine će biti još teže jer je organizacioni odbor dodele Oskara najavio da će svoj spektakl održavati nešto ranije u godini, baš u vreme kada se održava Berlinale.

Prošao ratni talas

No Berlinale je i bilo i ostao „ozbiljnije“ od svih velikih festivala, dotičući se hrabro tema kojih su se drugi klonili. Među te teme spada i rat na području bivše Jugoslavije koji je godinama bio prisutan u programima Berlinala. Vrhunac tog talasa bio je i Zlatni medved za najbolji film za post-ratnu dramu „Grbavica“ sarajevske rediteljke Jasmile Žbanić, koja u međuvremenu živi u Berlinu.

„Ratni talas“ je nekako prošao što pokazuju i retki filmovi s područja bivše Jugoslavije koji pronađu put do nekog od programa. „Talas zanimanja za filmove s područja bivše Jugoslavije je svakako splasnuo. I to se poklopilo s polaganim okretanjem prema temama koje nisu po svaku cenu vezane s ratnim zbivanjima devedesetih“, kaže Bernd Buder, filmski direktor Festivala istočnoevropskog filma u Kotbusu.

Filmstill: God Exists, Her Name Is Petrunya

„Bog postoji, njeno ime je Petrunija“, makedonske rediteljke Teone Strugar Mitevske

On govori o klišeima i očekivanjima koja filmski selektori na zapadnim festivalima gaje prema filmovima iz određenih delova Europe. „Niko od nekog turskog režisera ne očekuje vrcavu komediju nego film o emancipaciji. Isto tako se od reditelja iz Hrvatske očekivao film s ratnom ili barem poratnom tematikom, a ne neka urbana tema s moguće zabavnim prizvukom“, kaže Buder koji je ove godine savetnik u programu Berlinala Forum.

Kvantitet znači i konkurenciju

Buder, koji je i čest gost na brojnim filmskim festivalima na jugoistoku Evrope, slabu prisutnost filmova iz tog dela sveta na Berlinalu ne vidi kao posledicu nekakve kreativne krize filmskih radnika iz ovog dela Evrope, nego govori o cikličnim pojavama. „Imate par godina kada su na festivalima filmovi iz Rumunije, pa onda Skandinavije i tako dalje. Sada je trend na filmovima s dalekog istoka, a sve više i Afrike“, kaže Buder.

On ukazuje da su zbog sve lakših tehničkih mogućnosti za realizaciju nekog filma (digitalizacija) festivali zatrpani filmovima. „Sada se odjednom pojavljuje gomila filmova iz Afrike, što pre nije bio slučaj. A to znači da filmovi iz ostalih delova sveta, pa tako i jugoistočne Evrope, odjednom moraju da konkurišu s mnogo većim brojem filmova nego pre“, kaže Buder.

Uprkos konkurenciji su i na ovogodišnje Berlinale ušli filmovi sa Balkana i to čak i u glavni, takmičarski program. „Bog postoji, njeno ime je Petrunija“, makedonske rediteljke Teone Strugar Mitevske je nastao u koprodukciji Makedonije, Slovenije, Belgije i Hrvatske. „Bila sam kod kuće, ali“ nemačke autorke Angele Šanelec je još jedan film u glavnom programu u kojem svoje „prste“ imaju i producentske kuće sa Balkana, ovaj put se radi o Srbiji.

U programu Panorama film „Šavovi“ beogradskog reditelja Miroslava Terzića je takođe iza sebe okupio producentske kuće iz čitave bivše Jugoslavije. Dokumentarac „Kameni govornici“, koji se prikazuje u programu Forum, nastao je takođe kao koprodukcija, ali bosanskohercegovačko-kanadska.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama

Jezik

default

Moderni srpsko-nemački

Od frajera, giliptera i hohštaplera preko kuplunga, šoferšajbne sve do drukara i kupleraja - nemačke reči prožimaju srpski književni jezik i sleng. Predstavljamo Vam neke od njih i njihove čudne puteve do Srbije.