Da li smo subjekti ili građani? | Politika | DW | 12.03.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Da li smo subjekti ili građani?

Novinar „Gardijana“ Luk Harding opisuje kako je svet saznao o sumnjivim delatnostima tajnih službi. Harding za Dojče vele govori o svom ličnom iskustvu tokom skandala sa američkom NSA i britanskom GCHQ.

DW: Čuli smo mnogo o motivima Edvarda Snoudena za otkrivanje ovog skandala. Kakvu ulogu igraju njegovi politički stavovi?

Harding: Mislim da nema sumnje da je Snouden na desnom krilu političkog spektra, da je u suštini konzervativac iz tradicije libertarijanizma. Jutros sam čitao fascinantno novo svedočenje Snoudena namenjeno Evropskom parlamentu koje je upravo objavio Klod Morejz (poslanik laburista zadužen za istragu o špijuniranju u Evropskom parlamentu prim.aut.). U principu, Snouden tvrdi da programi nadzora, koje on naziva 'prismotra bez osumnjičenih' krše privatnost, ali i da su nedelotvorni. To je za njega ključno. On sebe vidi kao patriotu koji veruje da je špijuniranje neophodno. On kaže da voli svoju zemlju, ali i da veruje da bi špijuniranja trebalo usmeriti protiv pojedinaca koji su dokazane mete. To je zanimljivo i komplikovano, ali on je u suštini desničar i patriota.

Pomenuli ste da ima podršku desničara iz Sjedinjenih Država, ali ne samo njih. U suštini, tamo ga podržavaju ljudi najrazličitijih političkih opredeljenja. Da li mislite da bi imao slično ohrabrenje i podršku da je bio britanski građanin?

Luk Harding, autor knjige o Snoudenu

Luk Harding, autor knjige o Snoudenu

Mislim da ne bi. Bilo je fascinantno posmatrati tok debate u Sjedinjenim Državama. U pravu ste, dve različite grupe su neočekivano postale saborci: na jednoj strani demokrate koje se bore za građansku slobodu, sa levice, i libetarijanci, republikanci koji se prelivaju u pokret Čajanka. To je zaista zanimljiv politički prostor. Ja sam trenutno u Americi. Ovde postoji ogorčena podela po partijskim linijama. Što se Snoudena tiče, javno mnjenje je podeljeno, ali ne duž uobičajenih linija. Tu je većina mladih ljudi koji podržavaju Snoduena i aktivisti pokreta Čajanka koji ga takođe podržavaju, što je neobičan savez. U Velikoj Britaniji, stvari stoje potpuno drugačije. U prvih pet ili šest meseci nakon što smo počeli da objavljujemo ove priče, vladala je svojevrsna tišina. Bilo je kao da bacamo kamenje u jezero. Nisu izazivali talase, samo su tonuli. Nije bilo mnogo odjeka u javnosti. Većina dnevnih listova ignorisala je priču. Političari su, ili reagovali neprijateljski, ili su ćutali. Mislim da se situacija tokom poslednjih par meseci promenila. Političari kao što su Nik Kleg i Ed Miliband i drugi konačno su počeli da intervenišu. Pisanje o tom materijalu je bilo prilično depresivno i ponekad usamljeno iskustvo.

U celoj ovoj situaciji, „Gardijan“ je manje-više ostavljen na cedilu – to nije učinila samo vlada, već i britanski mediji. Da li ste zbog toga ogorčeni? Šta to govori o slobodi štampe, ako vlada može da izvrši takav pritisak na medije?

Dešava se nekoliko stvari. Najpre, ćutanje političara nije teško objasniti, jer su i laburisti, koji su ranije bili na vlasti, i trenutna koalicija na čijem čelu su konzervativci, odgovorni za potpisivanje tih tajnih programa, gde se podaci sakupljaju manje-više o svima. To se radi bez ikakvog odobrenja javnosti i bez pristanka, uz pomoć propisa koji su doneti u kamenom dobu, u 2000. godini, kada je Fejsbuk bio samo odsjaj u oku Marka Cukerberga. Još jedna stvar o kojoj pišem i u svojoj knjizi jeste to da je britanska vlada, iza zatvorenih vrata pritiskala 'Gardijan'. Bili su veoma nesrećni što imamo taj materijal i želeli su da ga vratimo. Dejvid Kameron rekao je svom najvišem službeniku Džeremiju Hejvardu, da manje-više pritegne Alana Rasbridžera, glavnog i odgovornog urednika 'Gardijana'. Celu tu kampanju pritisaka i zastrašivanja koja nas je prisilila da simbolično smrskamo sopstvene laptop-računare – u knjizi opisujem kao podjednaku mešavinu nemačkog Štazija i pantomime. Mislim da je to primereno. Na jednoj strani, bilo je prilično smešno: dva sredovečna britanska špijuna koji nas posmatraju dok macolama razbijamo naše računare i slikaju Ajfonima. Ali, na drugoj strani, za sve oni koji su zabrinuti zbog ugrožavanja slobode govora i prava novina da istražuju i one priče koje mogu da obrukaju vladu, to je bilo depresivno.

Knjiga Luka Hardinga biće objavljena u Nemačkoj u aprilu.

Knjiga Luka Hardinga biće objavljena u Nemačkoj u aprilu.

Pogodilo me je ono što ste rekli da u Velikoj Britainiji postoji osećanje da smo „subjekti“, a ne građani.

O tome sam mnogo razmišljao dok sam pisao knjigu. To je jedan od razloga zbog koga se toliko mnogo radnje moje knjige dešava u Nemačkoj. Ja veoma dobro poznajem Nemačku – proveo sam tamo četiri godine kao dopisnik iz Berlina. Nemci znaju šta je to privatnost. Ne trebaju im lekcije o njenoj važnosti zbog onoga što se desilo u njihovoj istoriji. Sećanja na tajnu službu Štazi su stvarna. Postoji čitava generacija koja je još uvek živa i koja je sa tim odrasla. A mi u Britaniji delujemo potpuno mlako što se tiče naših prava. Više je razloga za to: nešto se može objasniti klišeom o Džemsu Bondu, zgodnom špijunu koji skače iz aviona i helikoptera i spasa kraljicu, ali to ima veze i sa činjenicom da smo imali vekove stabilnosti, osim nešto malo terorizma na našem tlu i tlu Severne Irske. Zbog toga smo malo dremljivi kada se radi o privatnosti.

Pomenuli ste Nemačku. Ta zemlja i kancelarka Angela Merkel bili su jedna od primarnih meta špijunskih operacija. Izuzev Kristijana Štrebelea, nema mnogo onih koji traže da se Snoudenu dodeli azil u Nemačkoj. Mislite li da Nemačka treba da povuče taj potez i rizikuje zahlađenje odnosa sa Amerikancima?

Mislim da bi Nemačka bila savršeno odredište za Snoudena. Njegov položaj u Moskvi je nezgodan i nezavidan. Mislim da bi Berlin za Snoduena bio savršen. Ipak, realno gledano, iako je Angela Merkel naravno besna što su je čitavu deceniju prisluškivali, a pre nje verovatno i Gerharda Šredera, ona je istovremeno pragmatiöna i zna da, ako bi ponudila azil Snoudenu, to u velikoj meri ugrozilo transatlantske veze. Ni ona, ni bilo koji drugi važan nemački političar, nisu spremni da plate tu cenu. Tu postoji još jedno interesantno pitanje: u kolikoj meri su evropske tajne službe saučesnici NSA? Ako pročitate dokument koji je Snouden upravo poslao Evropskom parlamentu, on kaže da su umešane u velikoj meri, i da ih NSA pritiska da sakupljaju najveći deo podataka o svojim građanima. I da one to čine. Zbog toga u svemu tome ima elemenata licemerja.

Šta mislite da će se desiti kada Snoudenu istekne azil u Rusiji?

Pretpostavljam da će mu azil biti obnovljen. On pre svega nema gde da ode. Osim toga, jasno je da Snouden ima vrednost za propagandu Kremlja, što ne znači da je ruski špijun. On to nije. Ali on pruža mogućnost Vladimiru Putinu da posrami Zapad, i priliku da govori o dvostrukim aršinima, pogotovo u doba nakon invazije Ukrajine, gde sve dublje ulazimo u scenario novog Hladnog rata. A Snouden je u toj igri korisna figura.

Autor: Rob Madž / dj
Odgovorni urednik: Ivan Đerković