Da li je ovo kriza kao posle Drugog svetskog rata? | Evropa | DW | 24.04.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Analiza

Da li je ovo kriza kao posle Drugog svetskog rata?

Političari, mediji, pa čak i ekonomisti kolaps zbog pandemije često porede sa onim nakon Drugog svetskog rata. DW analizira: gde su sličnosti, a gde razlike između ta dva perioda.

U poslednje vreme često se čuje fraza „prvi put nakon rata“- Pritom se naravno misli na poslednji rat kojeg je doživela čitava Evropa. Političari, komentatori i analitičari redovno koriste upravo period nakon Drugog svetskog rata da bi ukazali na dramatičnost trenutka u kojem smo se iznenada zatekli.

Tako je recimo britanski premijer Boris Džonson rekao da njegova vlada preduzima korake „neviđene od Drugog svetskog rata“, a slično se izrazila i nemačka kancelarka Angela Merkel. I generalni sekretar Ujedinjenih nacija, Antonio Gutereš govori o „ekonomskom udarcu koji će izazvati recesiju koja se verovatno ne može uporediti ni sa čim u nedavnoj prošlosti“. I dodaje da je to „kriza i najveći izazov s kojim smo suočeni od Drugog svetskog rata“.

To, čini se, nisu samo fraze. Time se zaista mogu opisati ekonomski parametri današnjice. Industrijska proizvodnja u SAD je recimo zabeležila najveći pad – opet od Drugog svetskog rata. Isto kao što su ekonomski pokazatelji u Nemačkoj i Francuskoj već u prvom kvartalu godine bili tako loši, da mnogi stručnjaci predviđaju recesiju – pa čak i depresiju kakva nije viđena od najkrvavijeg ratnog sukoba pre 75 godina.

Ekonomisti nemačke Dojče banke tako pišu da će pad bruto društvenog proizvoda (BDP), kakav vidjiv u prvom polugodištu, „bitno nadmašiti bilo kakve podatke prikupljene od Drugog svetskog rata“.

-pročitajte još: Treba li 8. maj da bude državni praznik u Nemačkoj?

Bez krova nad glavom

Međutim, to zapravo teško može da se poredi. Još uvek se ne može reći koliku će štetu pandemija da nanese privredi, kao što niko ne može da kaže kada će se ona završiti. Jedino o čemu se može govoriti jeste dosadašnja šteta, koja je nesumnjivo ogromna. Ali ona je pritom potpuno drugačija od stanja u kojem se zatekla Evropa nakon Drugog svetskog rata.

Istoričar Tony Džad u svojoj knjizi „Istorija Evrope od 1945.“ ukazuje da je najveći ekonomski problem starog kontinenta posle rata bio nedostatak kuća za stanovanje. U čitavoj Evropi uništen je ogroman broj stambenih zgrada: u Nemačkoj oko 40 odsto, Velikoj Britaniji 30, Francuskoj 20 procenata... Širom kontinenta ogroman problem je bio nedostatak krova nad glavom.

Francuski gradić Oradur sur Glan nikada nije obnovljen, ruševine su ostale kao spomen na katastrofu Drugog svetskog rata

Francuski gradić Oradur sur Glan nikada nije obnovljen, ruševine su ostale kao spomen na katastrofu Drugog svetskog rata

Teško je stradala i gotovo kompletna saobraćajna infrastruktura – železničke pruge, mostovi, putevi, kanali... U Nemačkoj je na više od 860 kilometara toka reke Rajne ostao jedan jedini most. Pa i on pravim čudom – a ujedno i oštećen. Povrh toga, vladala je velika nestašica najosnovnijeg – uglja za grejanje i hrane.

S druge strane, sedam godina rata za privredu je značilo i da su se snažno razvila znanja inženjera i naučnika, naročito u najvećim zemljama učesnicama rata. Prilagođavanje tih rešenja na privredu u mirnodopskim uslovima bilo je brzo i efikasno, tim pre što je iznenađujuće veliki broj fabrika i industrijskih pogona – iako je to često bio glavni cilj napada protivnika – u stvari preživeo rat bez većih oštećenja, poredeći barem sa razmerama razaranja stambenih zgrada.

-pročitajte još: Drezden 1945: Totalni odgovor na totalni rat

Doba kad smo još bili gladni

Od 1945. do 1947. Evrope se u suštini obnavljala gotovo neverovatnom brzinom. U trenutku samoubistva Hitlera i kapitulacije Nemačke, na čitavom području te zemlje operativno je bilo samo deset odsto železničke mreže. A već u junu 1946. Moglo je da se koristi 93 odsto, kao i više od 800 mostova koji su bili ili obnovljeni ili je bar privremeno napravljena nekakva alternativa.

Međutim, već 1947. se početni zanos i optimizam kada je reč o brzom ekonomskom oporavku Evrope pretvorio u mračni realizam. Ogroman problem bile su nestašice, naročito hrane. Još uvek je vladala glad.

Povrh svega, i vreme je bilo loše. Zima 1946/47. još uvek se pamti. Hladnoća i led doslovno su zamrzli kompletnu privredu Evrope. To je možda stanje koje bi moglo da se poredi sa 2020. godinom, ali za razliku od danas, tada je i čitava industrija i ekonomija bila još veoma slabašna.

Bilo je još problema: države Evrope nagomilale su ogromne dugove za vreme rata i u velikoj meri su zavisile od uvoza iz SAD. Pritom Evropa tada nije imala mnogo toga da ponudi na prodaju, što znači da je bilo izuzetno teško naći dolare neophodne za kupovinu robe iz Amerike. Nemačka – tačnije, njene okupacione zone – nisu imale čak ni svoj novac.

Neuporedivo: današnja situacija nije ni blizu onoj iz posleratnih godina

Neuporedivo: današnja situacija nije ni blizu onoj iz posleratnih godina

„Premalo je svega“

Pesimizam se sve više pretvarao u fatalizam. U aprilu 1947. francuski ministar privrede Andre Filip je objavio: „Preti nam totalna ekonomska i finansijska katastrofa.“ Američki novinar Hamilton Fiš ovako je izveštavao o Evropi tog vremena: „Tamo je premalo svega – premalo vozova, tramvaja, autobusa i automobila da bi prevozili ljude na posao, da uopšte ne govorimo o nekakvom odmoru. Premalo brašna da bi se napravio hleb bez dodataka. Pa čak i tako nema dovoljno hleba da bi se povratila energija nakon napornog rada (...) Premalo kuća da bi se u njima živelo i premalo stakla da bi im se popravili prozori. Premalo kože za cipele, vune za kapute, gasa za kuvanje, pamuka za pelene, šećera za marmeladu, masti za pečenje, mleka za bebe, sapuna za pranje...“

Godine 1948. Sjedinjene Američke Države su pokrenule svoj poznati Maršalov plan. Njime je privreda Evrope pokrenuta ogromnom sumom koja bi danas otprilike iznosila oko 120 milijardi evra. I ne samo da se od Nemačke nisu tražile ogromne odštete kao nakon Prvog svetskog rata, već je upravo ta zemlja bila jedna od glavnih korisnika te pomoći. Pritom je bilo različitih ideja – neki su se recimo zalagali za to da Nemačka bude pretvorena isključivo u poljoprivrednu zemlju, ali je prevladalo mišljenje da su privreda i industrija Nemačke ključne za ekonomski razvoj čitavog kontinenta.

A onda se dogodilo privredno čudo...

Pedesete godine prošlog veka, a u manjoj meri i početak šezdesetih, staće u sećanju kao zlatno doba privrede – i to ne samo Zapadne Evrope, već i SAD, čitavog niza zemalja Dalekog Istoka, čak i Sovjetskog Saveza.

„Privredno čudo“ nije samo nešto što se vezuje za to doba Nemačke, već i Francuske, Japana, Austrije, Južne Koreje, Italije, Grčke... Trebalo bi imati u vidu da je razaranje bilo toliko da je bilo potrebno više od pet godina da bi se taj uspon privrede počeo osećati i u svakodnevnom životu. Ali blagostanje jeste došlo i ispalo je da je to jedan od najboljih perioda ekonomske ekspanzije u istoriji sveta.

Ipak, glavna pouka koju možemo izvući iz ovog kratko pregleda događaja u ekonomiji nakon Drugog svetskog rata, jeste to da se današnja kriza, bez obzira koliko bila ozbiljna, ne može uporediti sa Evropom 1945. u ruševina – i doslovno i metaforički. Ali isto tako možemo naučiti i da nikada ne bi trebalo gubiti nadu. Savladana su i ta neviđena razaranje i nesreća, pa je sigurno da ćemo uspeti da izađemo i iz ove nedaće.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama