Da li je 2025. realna za Balkan? | Evropa | DW | 24.03.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Moja Evropa

Da li je 2025. realna za Balkan?

Kada društva moraju da preuzmu novi sistem vrednosti, onda to nije pitanje godina, već decenija, smatra spisateljica Anila Vilms. Tako je posebno u slučaju pristupa zemalja Zapadnog Balkana Evropskoj uniji.

Die albanische Schriftstellerin Anila Wilms (A. Wilms)

Anila Vilms

Evropskoj komisiji je nedavno uspeo jedan značajan potez: Zapadni Balkan, poslednja bela mrlja na geografskoj karti Evrope, trebalo bi da bude primljen u Evropsku uniju. Ne u nekoj dalekoj budućnosti, već toliko skoro kao što je to 2025. godina. Trljamo oči u čudu. Što se mene lično tiče: nisam bila sigurna da ću to ikada doživeti. No, nekako me ne obuzima slavljeničko raspoloženje.

Isplati se baciti pogled na papir koji je Komisija o tome objavila. Jasno se vidi šta Komisija misli o Zapadnom Balkanu: to je težak bolesnik koji leži pred vratima EU – pa je time u njenoj nadležnosti. Prijem - piše tamo - nije ništa manje nego „geostrateška investicija u bezbednost" građana. Govori se o kooperaciji policije i pravosuđa sa svrhom da se obezbede granice i vrate ilegalni imigranti, o borbi protiv terora i radikalizacije u EU, protiv šverca oružja i droge kao i pranja novca. Tome treba dodati i privredu: region je tržište koje obećava kada je reč o robi i uslugama iz EU a zauzvrat će dobiti blagostanje i „good governance".

Sledi „to do" lista za nove kandidate koja izaziva vrtoglavicu: ljudska prava, konstruktivan dijalog u politici, nezavisnost medija, prava manjina, suzbijanje organizovanog kriminala i korupcije vlasti. A najosetljivija nadređena tačka je – obustavljanje susedskih konflikata.

Dva vrlo različita sistema vrednosti

Slutimo: ta tačka je ključ, osnovni simptom koji muči Balkan. Sve njegove bolesti su povezane sa načinom na koji se tamo postupa sa konfliktima. Jer, konflikti se na Balkanu ne rešavaju. O njima se odlučuje. Jao onome koji izgubi.

Balkanski narodi su tradicionalni ratnički narodi – njihov razvoj ne poznaje nijedan od istorijskih fenomena koji su u novije vreme formirali Srednju Evropu: reformaciju, prosvetiteljstvo, industrijsku revoluciju.

Da, Evropa je ostvarila odlučujuće veći napredak kada se radi o konsenzusu, kompromisu, saradnji. I naravno – razvoj društava može ići samo u tom pravcu.

Kakvi su izgledi?

S obzirom na sve veći umor od EU, građani EU bi „činjenicama i informacijama" trebalo da budu ubeđeni u prednosti pristupa balkanskih zemalja. Pristup će nas bez sumnje ponešto i koštati, pa bi približavanje „trebalo da se odvija postupno u poređenju sa ranijim, prilično naglim, proširenjima."

Najveće žrtve bi trebalo da podnesu same zemlje Balkana. Život tamo bi trebalo da se približi svakodnevici EU „sve do onoga što deca uče u školama". Za buduće članove EU je važno da preuzmu novi sistem vrednosti. One moraju da se daju na posao sa „ogromnom političkom voljom", da „udvostruče napore" i iskoriste ovaj „jedinstveni rok".

Balkanske zemlje dakle moraju ni manje ni više nego da promene svoju dušu. Može se zamisliti da će ta predstava biti bolna za dotične. Ako se i zna da se niko ne odriče rado svog identiteta: život na Balkanu može da ima zaista sladak ukus. Prijateljstva vrede mnogo, baš kao i porodična klika. U tim odnosima postoje i velika razmena i pažnja i pomoć koja se sama po sebi razume, pristojnost, poštovanje i vernost; ljudi su obrazovani, reflektivni i muzikalni, imaju velike ideale i veliko srce; umeju da se smeju od srca i da jedni druge učine srećnim.

I priče o herojima su deo kolektivnog identiteta na koji su ljudi vrlo ponosni. Istovremeno sve više njih – pre svega mladih – uviđa da sa njihovim dušama nešto nije u redu. Kultura nacionalističke mržnje kida srca, a kada se uzavrelost smiri, ostaju zjapeća praznina i rane.

Tako ona poslovična čežnja za Evropom u osnovi znači baš to: čežnju za mirom, želju za ozdravljenjem. Misloim da ima nade za Zapadni Balkan.

Nova kuća

Ta vrsta ozdravljenja je moguća: ja sam je iskusila u Nemačkoj. Osim toga, primer Nemačke posle Drugog svetskog rata pokazuje da čitavi narodi nanovo mogu da se nauče ophođenju sa konfliktima i agresijama.

Ako je u „dubokom interesu EU" da primi Zapadni Balkan, ako je zbog globalne vremenske situacije sada važno da se evropski narodi što više zbliže, onda je Evropskoj uniji potreban potpuno nov koncept. Velika kuća sa solidnim temeljem, sa mnogo spratova i diferenciranim prostorima za sve članove velike porodice. Da bi jednog dana mogla da se ostvari vizija Evrope kao stabilne i finkcionalne porodice naroda, u koju je svaki član uneo svoje kvalitete, potrebni su nam dalekovidost, senzibilnost, znanje i pre svega dug dah. 2025. može biti prvi korak. Ali, to je zapravo zadatak generacije.

Albanska spisateljica Anila Vilms od 1994. godine živi u Berlinu. 2012. je objavljen njen prvi roman na nemačkom: „Albanska nafta ili ubistvo na putu Severa".

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android