1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Da je više pečenog krompira i zelene salate

Igor Lasić, Zagreb19. decembar 2015.

Sirotinje se mediji obično sete tek o Božiću i Novoj godini, onda kad političari aktivnije uzmu u obzir i taj segment društva. Pa krene fotografisanje poznatih lica po javnim kuhinjama i sirotištima.

https://p.dw.com/p/1HQUE
Gäste der Tafel in Zagreb
Gosti u narodnoj kuhinji u ZagrebuFoto: DW/I. Lasić

Ispred narodne kuhinje u Branimirovoj ulici u Zagrebu dočekalo nas je strpljenje onih u redu. Svakodnevni proces u ovoj ustanovi gradskog preduzeća Dobri dom očito protiče bez smetnje, mada se tu redovno hrani čak 1.129 ljudi. Svi su registrovani prema svojim mizernim prihodima i svi su jednaki na liniji za posluživanje jela; danas je to kobasica s kiselim kupusom i pire krompirom.

Korisna gradonačelnikova uredba

Na samom ulazu je okićena jelka koju jedan od posetitelja kuhinje ovlaš dodiruje u prolazu, smeškajući se prema objektivu DW-a. Kao da unapred čestita Božić, iako ovde najčešće bruji pozdrav „dobar tek“, „prijatno“, „u slast“. Ali, evo i prvog iznenađenja, odmah pri susretu sa službenikom Milanom Novačićem: „Kod nas nećete sresti političare ni za Božić.“ I smeje se čovek izazvanoj neverici. Kako i ne bi, pa ovo je centralna zagrebačka javna kuhinja. Gradonačelnik je“, kaže, „pre koju godinu uredbom zabranio promovisanje političara na ovakvim mestima“.

Milan Novacic Tafel Zagreb
Milan NovačićFoto: DW/I. Lasić

A u Zagrebu ima četiri takva mesta, sa ukupno 4.626 korisnika i preko milion i 550 hiljada obroka godišnje. Kuhinje se nalaze u Branimirovoj, Cerskoj i Alfirevićevoj ulici, dok je u selu Kosnica između grada i aerodroma otvoren i dom za stalni boravak 130 ljudi. „Niko u Zagrebu ne bi smeo ostati bez ručka“, zaključuje Novačić. No, vratimo se političarima: Milan je Bandić očito bio zaključio, nakon distanciranja od velikih stranaka, da kolegama više neće da obezbeđuje već standardni reklamni prostor.

„Zadnji je tu bio Sanader. Ovi kasnije, Kosor i Milanović, više nisu imali tu priliku, kao ni predsednici države“, objašnjava Milan Novačić.

Još pečenog krompira!

Kuhinja i trpezarija u Branimirovoj su nove, jednostavno uređene, čiste i svetle. Objekt je zapravo bio rezervisan za izbeglice, potom je prepušten u mirnodopske socijalne svrhe. Dok posmatramo liniju za posluživanje, sam nam prilazi jedan postariji gospodin. Ne da bi odgovarao na novinarska pitanja, nego da bi postavljao pitanja.

Ivan Preininger
Ivan PreiningerFoto: DW/I. Lasić

„Televizija ili novine?“

„Internet, portal Dojče Vele.“

„O, internet. E, pa, dobrodošli! A kaj vas zanima?“

Ivan Preininger, penzioner s Remize, dospeo je u javnu kuhinju kad mu je na mesečno primanje od oko dve i po hiljada kuna određena blokada. „Upao sam u neke probleme, znate kako to već ide s dugom, sad tu više ne mogu ništa“, objašnjava on i dodaje da mu političari samo kvare apetit, i da su Božić i Nova godina svakako bolji bez njih. A kako mu se sviđa hrana Dobrog doma i čega bi poželeo da ima više?

„Pečeni krompir! I sveže salate da ima, zelene. To volim.“

Dok fotografišemo, jedna sredovečna žena iz reda za čekanje uzvikuje: „Maknite onog s kamerom, da mu ja ne razbijem glavu!“ Krajnje uverljiva sugestija, pa se i mičemo na par minuta iz njenog vidokruga. Novačić sleže ramenima, žao mu je, ali – ruku na srce – sasvim je razumljiva nelagoda onih koji su prinuđeni da se hrane se o javnom trošku. Kao i njihova iritacija prema medijima, ne samo političarima.

U međuvremenu se pokraj nas zaustavlja brkajlija s tacnom i svojim pitanjem: „SDP ili HDZ?“

U gradu ili državi, glasio je odgovor. „Ma, sve je to isto“, zaključuje on, „i grad i država“. I prolazi dalje prema svom stolu. Vreme se ovde ne gubi, razgovori za stolovima su kratki. Ima mesta za svega nekoliko desetina. Ubrzo i mi izlazimo na ulicu, tamo gde se pali cigareta nakon ručka i gde se diže ruka na pozdrav do sutradan.

Essensausgabe bei Tafel in Zagreb
Foto: DW/I. Lasić

Kraj PDV-apsurda

Srećemo gospođu koja pomalo nevoljno pristaje na razgovor, predstavlja se kao Smilja. Hranu je stavila u torbu, nosi je kući, nikad ne jede tu u tršezariji: „Samo da se niko od njih za Božić ne glumi Deda Mraza, to je moja želja“, govori, pa odmah dodaje kako je ona još nedavno radila „u proizvodnji“. Čega? Ostajemo bez odgovora, nije više ni bitno, naša sagovornica odmahuje i napušta nas.

A nama ostaje da utiske ublažimo tek jednom pozitivnom vešću od strane političara u ovom kontekstu: donirana hrana konačno je sredinom decembra oslobođena poreza na dodanu vrednost. Treba k tome znati da se u Hrvatskoj godišnje baci oko 400.000 tona hrane koja bi se mogla podeliti onima koji nemaju dovoljno. I pečenog krompira i zelene salate, bilo dovoljno za gradske kuhinje ili pak jednu od onih crkvenih, kakvih je u Zagrebu pet, s prosečnim kapacitetom od par stotina obroka dnevno.

Tafel "Dobri dom", Zagreb
Čekanje na ulazak u "Dobri dom", ZagrebFoto: DW/I. Lasić

Pa, to već jeste neki poklon dostojan Božić, mada su zasad isključivo dva subjekta registrovana za legalno posredovanje u doniranju. Pomenimo i njih za kraj: Crveni krst Zagreb i vredni kninski Karitas, jedan od šampiona pomaganja najsiromašnijih. No, oni su nam telefonski potvrdili i da je to tek početak, da će nakon ove poreske olkašice krenuti registrirovnje neophodno većeg broja adresa za pomoć gladnima.