Cvet na grobu palog za slobodu? | Mozaik | DW | 15.07.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Kolumna

Cvet na grobu palog za slobodu?

Devedesetih su jedni iz dna duše zapevali „Spremte se spremte…“ a drugi su već bili „Za dom spremni“. Samo je Lonard Koen uporno pevao „The Partisan“.

Odrekli su ih se mnogi, od Vardara pa do Triglava. U Zagrebu više nema ni Maršala ni njegove vojske. U Beogradu je ulica Sedmog jula odavno (ponovo) Kralja Petra. Oslobodioca.

U drugom poluvremenu Drugog svetskog rata, koje devedesetih beše ekskluzivno upriličeno na Balkanu, negdašnji pobednici su ovaj put poraženi do nogu. Njihovi spomenici su leteli u vazduh, njihova vojska se razularila, podelivši se na grupe nacionalističkih bandita od kojih su najveći bili upravo oni koji su tvrdili da brane ono što su razvaljivali.

Mnogi koji su do juče pevali partizanske koračnice počeli su na svadbama naručivati „Đurišiću, mlad majore“ ili bi se, ako dolaze iz prigradske proleterske kulture u Hrvatskoj, zadovoljili Tompsonovim kvazirokom neoustaške intencije. Jedni su pevali „Spremte se spremte…“ a drugi su već bili „Za dom spremni“. Ipak nije svugde bilo tako, spomenimo Tuzlu, endemsko ostrvo partizanije u Bosni. Spomenimo i Feral kao rokersko-skojevski projekt otpora. Ali i „Rimtutituki", donkihotovski pokušaj rokerskog Beograda da mantrom „Mir, brate, mir" izbavi poneku dušu.

U nekim manjim sredinama još se, makar delom, pokušava osporiti naknadna istorijska pobeda desničarskih grupacija. Među Crnogorcima je nacionalno u stvari ikonografski levo. Nezgodno je samo što je jedan autokrata koji je učestvovao u najezdi crnogorskih hahara na Dubrovnik, još uvek vrhovni guru državnog antifašizma.

Ali Titograd je odavno opet Podgorica.

U Istri je situacija mnogo jasnija. Nacionalno oslobođenje je utemeljio Josip Broz, a ne Ante Pavelić. Tako da su partizanski spomenici i ulice preživeli prekomponovanje hrvatske istorije.

Isto se odnosi i na muslimane Bosne i Hercegovine, koji su nacionalnu emancipaciju doživeli upravo u Brozovoj Jugoslaviji, te ih sunarodnici koje su partizani krajem Drugog svetskog rata pobili u Blajburškom masakru izgleda manje obavezuju nego mnoge hrvatske desničare odgojene u duhu porodične tragedije. Zato je glavna sarajevska ulica ostala verna Maršalu. Manje ulice su odavno preimenovane.

Recimo, Vase Miskina.

Vasa Miskin Crni, dečak iz siromašne istočnohercegovačke porodice, komunista i partizan koji je u Sarajevu organizovao radnike, koji je prošao ustaška mučenja, pa ofanzive da bi u julu 1946 umro u glavnom gradu Bosne i Hercegovine, ostao je devedesetih bez svoje ulice. A deceniju ranije sam svake večeri šetao kroz Vase Miskina, pre nego bih zašao u „Lovac", „Pozorišnu", „Slogu" ili „Zvono".

Onda su na tu ulicu padale granate, ubijani su ljudi. Sada stanovnici tog grada za lepih večeri paradiraju Ferhadijom.

Dragoslav Dedovic Kommentarbild App

Dragoslav Dedović

Stidljiva bista Vladimira Perića Valtera nadomak sarajevske Skenderije pokazuje da je možda samo filmski mit iz 1972. sačuvao Valtera od sudbine Crnog. Naime, rođen u Prijepolju, beogradski đak, Valter je poslom došao u predratno Sarajevo i tamo poginuo kao ilegalac u završnim borbama za oslobođenje grada, 6. aprila 1945. Sada, više od sedam decenija kasnije, ponekom Sarajliji dete ide u školu nazvanu po čoveku koji se sa Valterom mogao videti samo preko nišana.

U dorćolskoj kafani „Valter" lozinka za internet sadrži nebo koje gori i vazduh što treperi. U isto vreme, sarajevski bend „Dubioza kolektiv" pokušava da uteši celu marginalizovanu postjugoslovensku levicu svojim refrenom upućenom korumpiranim postsocijalističkim elitama: „Vratiće se Valter, jebaće vam mater".

Upravo to je pisalo na transparentu jednog učesnika protesta protiv autoritarne vlasti u Skoplju. O svemu ovome sam jedared razmišljao na skopskoj adresi Bulevar Partizanski odredi, pijuckajući odličan kapućino u kafeu „Broz". Dakle, Makedonci ne pamte samo Aleksandra Velikog.

Od Bore i Ramiza u Prištini ostade samo Ramiz. I ćevabdžinica „Partizan".

Za šta umreše partizani?

Džoni Štulić u slobodnom prepevu Koenove verzije „Partizana" parafrazira Branka Miljkovića (Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj) – „Draga sloboda da l' će znati da pjeva".

Sad znamo – neće.

Ipak, ima nečeg dirljivog i u Bregovićevoj gesti kada u Parizu zapeva „O bela ćao", a svi ti mladi ljudi horski prihvate na italijanskom: È questo il fiore del partigiano, morto per la libertà!

Ovo je cvet na grobu partizana umrlog za slobodu.

Koenova partizanska sena tužno nas gleda iz svoje tame (then we'll come from the shadows…) I čudi se, jer više ne vidimo ni nju, ni cvet. Ni slobodu.